Иза сцене: кустоскиња ликовне збирке о обележавању 75 година од краја рата

Ana Panić, kustoskinja Muzeja Jugoslavije

Када смо кренули да причамо о предметима које сматрамо важним за излагање поводом прославе 75-годишњице краја Другог светског рата, одмах сам у глави имала слику две скулптуре победе из Збирке поклона Јосипу Брозу Титу – ликовна уметност за коју сам задужена већ 15 година. Иако су излагане и 2005. и 2015. сличним поводима – на изложбама које је Музеј организовао поводом 60 и 70 година од победе над фашизмом у Другом светском рату, заправо о њима нисам имала много података. Обе се у музејској документацији воде као дела непознатих аутора и као такве су излагане. Обе су се налазиле у Титовој београдској резиденцији у Ужичкој 15, на не посебно истакнутим местима, једна у Билијарници, друга на Галерији на спрату.

Непознати аутор, Победа, до 1950. Поклон Партијске организације при ЦК КПЈ Јосипу Брозу Титу, 24. 05. 1950. (лево)
Јозеф Костка, Студија за Споменик ослободиоцима у Братислави, 1946. Поклон слободне Братиславе Јосипу Брозу Титу. (десно)

 

Гледајући ове две скулптуре једну поред друге, обе урађене од бронзе и постављење на постоље од црвеног мермера, посебно ми је било занимљиво нешто што ми је прво и упало у очи – на обема скулптурама доминантна је женска фигура. Наиме, реч је о прихватању и експлоатисању старих норми типа „Слобода предводи народ” које се настоје прилагодити новим наративима. Врло занимљива композиција са чак седам фигура на постаменту има плочицу са посветом: „Нашем учитељу и најмилијем другу Титу. Партијска организација при Централном комитету КП Југославије, 25. В 1950″, угравирану ћириличним писмом, као и сигнатуру која нам говори да је скулптура изливена у чувеној, и до скоро постојећој, уметничкој ливници „Пластика“ у којој су своје скулптуре израђивали најзначајнији српски и југословенски вајари, која је била смештена недалеко од такође чувене кафане „Стара Херцеговина“, у Цариградској улици у Београду. Иако још нисам успела да сазнам ко је аутор ове квалитетне скулптуре, можемо претпоставити да је реч о студији за неки споменик који није реализован. Женска фигура, за разлику од Слободе на чувеној слици Ежена Делакроа, не комуницира са представницима народа које води у победнички јуриш. Не осврће се, са високо подигнутом заставом гледа испред себе, у будућност, а прате је фигуре бораца и боркиња са оружјем, радника са чекићем, ашовом и крампом и сељанке са класјем, што говори о нераздвојивости класне борбе и оружаног отпора фашизму, уједно славећи вредности родне равноправности стечене у Другом светском рату, кроз женску фигуру са оловком која симболизује просвећивање жена кроз описмењавање на аналфабетским течајевима као предуслов за остваривање равноправности.

 

Пријем делегације и поклона партијске организације при ЦК КПЈ поводом 58. рођендана, 24.05.1950.

 

Друга скулптура је студија за споменик Црвеној армији „Победа” у Братислави скулптора Јозефа Костке из 1946. У преписци са колегама из Братиславе (Завод за заштиту споменика, Музеј града Братиславе, Градска галерија Братиславе и др.) сазнала сам да је споменик откривен 1950. године, на пету годишњицу ослобођења Братиславе, и да је то централни државни споменик посвећен победи над фашизмом поред којег се сваког 4. априла, на дан ослобођења, одвија велика комеморација уз учешће званичника.

 

Архив споменика, колекција негатива, Братислава, Хвиездослав трг (Хвиездославово наместие), Споменик ослободиоцима, непознат аутор.
Ауторска права/љубазношћу: Завод за заштиту споменика културе Словачке

 

Управо то сазнање нагнало ме је да се запитам који је код нас званични споменик победи у Другом светком рату, које то централно место где славимо победу над фашизмом државном церемонијом, ако такво место уопште постоји. Последњих година то је дефинитивно Гробље ослободилаца Београда, а однедавно се церемонија полагања венаца одржава и на Споменику совјетским ветеранима на Авали, који су ту погинули у авионској несрећи 19. октобра 1964. године долазећи на двадесетогодишњицу ослобођења Београда. Последњих пет година одржава се и манифестација „Свечани марш Бесмртног пука”, од прошле године уз подршку Владе Републике Србије. Однос према прошлости није једнозначан, контекстуалан је и по потреби се мења како би одговарао данашњим идентитетима и јавним политкама у складу са тзв. синдромом самопослуге, када се у прошлост улази као у самопослугу да би се узело само оно што је у том тренутку потребно и колико је потребно. Сећамо се промене датума одржавања војне параде како би се ускладио са доласком високих руских званичника, али и промена назива улица Маршала Толбухина и Генерала Жданова по којима су деценијама носиле имена улице у центру града, чији су називи преко ноћи промењени, да би коју годину касније по њима на брзину назване улице на периферији, опет уочи доласка руских званичника, да би најзад од 72. годишњице ослобођења Београда добили још по једну улицу, овога пута на Новом Београду, тако да сада у Београду постоје по две улице које носе назив по овим војсковођама Црвене армије?!?!

Али, да се вратимо скулптурама из фонда Музеја… Скулптура која представља студију за споменик у Братислави типична је за послератна дела под утицајем совјетске социјалистичке скулптуре, каквих је код нас било у првим послератним годинама док је било идеолошке блискости са СССР-ом, као на пример Аугустинчићев „Споменик захвалности Црвеној армији” покрај Батине на Дунаву, изведен 1947. године. Почетком педесетих и даље срећемо споменике који славе победу симболизовану женском фигуром, попут споменика „Слобода” на Иришком венцу, врху Фрушке горе, рад нашег познатог вајара Сретена Стојановића или „Споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора” у Суботици, који је извео Тома Росандић, да би их заменили споменици палим војницима и невиним жртвама који настају из потребе да се очувају успомене на све погинуле и страдале, на ужасе рата, борбе и страдања и хомогенизује мултинационално, мултиетничко и мултирелигијско југословенско становништво. Глорификована је заједничка прошлост и херојско доба Народноослободилачке борбе и њених жртава, које су донеле слободу и срећнију будућност, као интегративни фактор који је давао легитимитет новој Југославији.

У југословенској споменичкој пластици ослобођење и победа су се обично представљали кроз приказ жртава и/или војника за шта такође имамо одличне примере у музејској колекцији.

 

Славко Тихец, Модел за споменик Народноослободилачке борбе у Марибору, до 1977. (лево)
Франо Кршинић, Модел за споменик „Борац на стражи” у Дубровнику, до 1954. (десно)

 

Сферични споменик који приказује пале борце висине 7.4 м и ширине 6 м налази се и данас на Тргу слободе у центру Марибора, на месту где је постављен 27. 11. 1975. године и симболише улогу и значај Народноослободилачког покрета у Марибору током немачке окупације у Другом светском рату. Око споменика су јавне објаве о погубљењу око 667 људи које су немачке снаге осудиле на смрт. Дан када је Комунистичка партија извршила прву диверзантску акцију против окупатора и данас живи у колективном сећању грађана који 29. април 1941. године славе као један од званичних празника града Марибора.

За разлику од Марибора, Дубровник више нема свој централни споменик борцима Народноослободилачког рата „Борац на стражи” који је, поводом десетогодишњице ослобођења Дубровника од фашизма у Другом светском рату, свечано откривен на Тргу бораца (данас Трг оружја), уз сам зид Старог града, 1954. године, а у два покушаја срушен 1992. године до темеља великом количином подметнутог експлозива. Постоље и остаци споменика уклоњени су као да га на том месту никад није било.

Данас, 75 година од победе над фашизмом у Другом светском рату, а након искуства ратова деведесетих, можемо само да се запитамо коју победу то славимо, тј. да ли смо фашизам победили или као што нас Албер Ками опомиње „бацил куге никад не умире и никад не нестаје, може десетинама година да спава у намештају и рубљу, да стрпљиво чека у собама, подрумима, сандуцима, марамицама и старим хартијама и доћи ће дан када ће на несрећу људи и њима за поуку, куга пробудити своје пацове и послати их да угину у каквом срећном граду”.

Предисторија: Основа за разумевање Музеја Југославије

На обликовање европског типа музеја утицале су бројне праксе и концепти сакупљања, чувања и употребе предмета.

Музејска лабораторија

Друга фаза рада на сталној поставци

Нова мапирања Европе

Наставак обнове и летња шема