Мала породична историја

Сећам се телевизијског интервјуа са филмским режисером Александром Петровићем, пре више година. Он је пролазио путем између Београда и Панчева, објашњавајући да је то „његов свет”, издвајајући тај предео као нешто што је битно одредило његову поетику. Био сам запањен. Нисам могао да верујем, Александар Петровић био је за мене веома важна личност, један од главних представника „црног таласа” југословенске кинематографије, појаве која је шездесетих и почетком седамдесетих година била можда крунско достигнуће укупне уметничке сцене у тој земљи. „Црни талас” је био доказ да у је у једној социјалистичкој земљи могуће креирати опору, а ипак упечатљиву и веома критички настројену стваралачку поетику, која је отворила простор за остварења која су била авангардна  и понекад перципирана као одвећ слободна, чак и у западним земљама. Ти филмови су били финансирани државним новцем, и у различитим периодима су били куђени и слављени, стављани под тепих или истицани као значајна уметничка достигнућа. Како је, дакле, неко попут Александра Петровића могао да уопште издвоји тај предео око пута, на којем нема ничег посебног, тек покоји суморни индустријски погон, понека кућа, и бескрајна равница омеђена мочварама, како је то могло да има било какву важност, привлачност, било шта? Разлог за моје изненађење била је чињеница да је тај пут некоме заиста био важан, био је позорница живота и смрти, за једну породицу, моју породицу.

Моји баба и деда са мајчине стране, Петар и Спасенија Павков, 1934. године населили  су се у Крњачи, месту које се налази баш уз пут који од Београда води ка Панчеву. Ту су били власници кафане, која је негде у унутрашњости имала тајну преграду која је водила до скривене просторије. Знао сам да су ту током рата били скривани припадници тајног покрета отпора, као и антифашистичка литература, храна, лекови и оружје, одакле су Дунавом превожени у партизанске јединице, или у смеровима где је требало. Тек недавно сам сазнао да је мој деда имао и кодно име Драги. То су све биле опасне делатности, које су их умало коштале главе, када су биле прозрене од стране нацистичких агената.

Петар Павков; Из фото-архиве Саше Ракезића

Пре неколико година сањао сам деду, Петра Павкова. Његов лик чинио се веома стварним, непомично је стајао и посматрао ме, право у очи. Осетио сам како се те моје очи из сна испуњавају сузама. Чуо сам себе како изговарам речи: „Имао сам само четрнаест година када си отишао. Нисам стигао да те питам све што је требало.” Касније сам схватио да је то заиста сажимало моја тадашња осећања. Деда је умро од канцера, када сам имао четрнаест година. Било је то 1977. године, ја сам био једини клинац унаоколо за којег сам знао да је био понесен авангардним уметничким покретима с почетка века, а око себе нисам проналазио ни много оних који су у појави првобитног панка видели нешто, хммм, „посебно”, ако не и револуционарно. Иако сам знао за делатности своје бабе и деде у току рата, тада се рат чинио као нешто магловито, далеко, можда као неко легендарно доба. Поред тога, баба и деда скоро да никада нису ни причали о томе иако се, нарочито са тачке гледишта данашњег конформизма, њихово делање може назвати несебичним, чак храбрим. Волео сам их, простом душом детета, то је било све. Када нисам са радозналошћу разгледао свет око себе, био сам задубљен у читање стрипова, и они у томе нису видели ништа погрешно. Иначе, Спасенија, а нарочито Петар, били су дружељубиви, и памтим да су код њих увек долазили познаници, са којима су сатима разговарали, о животу, о времену које је прошло, и о још којечему. Сада схватам да је ту било много занимљивих прича, и судбина, које бих волео да сам имао довољно памети да бележим.

Петар, Олга, Миланка и Спасенија педесетих; Из фото-архиве Саше Ракезића

Мој деда је дуго времена проводио стрпљиво слушајући једног даљег рођака, који је радио као портир у фабрици, и који је тврдио да зна језик животиња, и тајну летећих тањира. Некако ми се чинило да му деда није веровао, али је без прекидања слушао сваку причу у којој је овај разглабао најневероватније детаље. Још ме држи дубок осећај захвалности што сам то време свог постојања поделио баш са тим људима. Такође, знао сам и да је деда, упркос свом херојском бављењу за време нацистичке окупације, провео у затвору на Голом отоку период 1950–1952, као политички притвореник. Ипак, у њему никада нисам успео да приметим трагове озлојеђености, а сада верујем да би за тако нешто имао разлога – нашао се са супротне стране главнотоковских тенденција у тој земљи, и верујем да је то било болно. Можда је настојао да своју унучад поштеди свих тих прича, али чак и у време када је био нагрижен канцером, деловао је уморно, не и озлојеђено. И данас се сећам његовог звонког смеха који, након свих ових година, још тако јасно чујем у свом унутрашњем слуху.

ДОСЕЉЕЊЕ У КРЊАЧУ

Ко су били наши преци, да ли њихову животну причу олако заборављамо, како су се носили са драматичним преокретима историјских збивања, каквих је, нарочито на Балкану, било и превише? Можемо ли из њиховог искуства да извучемо некакав закључак, и након што су нестали из реалности коју настањујемо? Покушао сам да одговорим на нека од питања, која сам самом себи поставио, можда да бих надокнадио то што сам у својој незрелости пропустио… Тако сам потражио информације које сам о својој породици био у стању да нађем у панчевачком архиву, и у Архивској збирци Музеја Војводине у Новом Саду  –  као и у десетак књига које се баве временом нацистичке окупације у Србији, и томе прикључио оно што сам забележио у разговору са родбином и познаницима…

Петар и Спасенија Павков потичу из околине Сремске Митровице (села Лаћарак и Кузмин), седамдесетак километара од Београда, и познато је да се Петар 1926. запослио у фабрици танина, где је убрзо постао активиста у синдикату. Они се 1934. године досељавају у Крњачу, отворивши кафану недалеко од моста на Дунаву. Кафана се звала „Код Пере Сремца”. Иако долазе из сремске области, и тамо су имали рођаке, о њиховом животу у том крају сам знао мало, као и о разлозима због којих су се доселили у предео између Београда и Панчева. Ипак, мени је одувек машту подгревала чињеница да је Сремска Митровица подигнута изнад важног античког града Сирмијума, који је крајем трећег века, у време Тетрархије, био проглашен за једну од четири престонице Римског Царства. Савремени град је покрио остатке античког, потискујући мистериозне слојеве дубље у непознато. Почетком седамдесетих, постојала је и идеја америчких ентузијаста да се читаво становништво Сремске Митровице исели на нову локацију, како би се до краја истражио антички град. За моју бабу и деду, међутим, пресељење из околине Сремске Митровице у Крњачу тридесетих година је вероватно значило приближавање економски просперитетнијој близини југословенске престонице, где су могли да се баве самосталном делатношћу, угоститељском. Било је то у време када је, изградњом моста на Дунаву, око Београда настајало приградско насеље на другој обали,  у банатској области која је гравитирала ка  Панчеву, до којег се пре тога путовало искључиво бродом. Почетком века Крњача је била слабо насељено место, често плављено, али је захваљујући мелиоризацији те области, такозваног Панчевачког рита, коју је спроводила једна француска компанија у периоду 1929–1933, растао број досељеника. Почетком тридесетих, на изградњи насипа у Панчевачком риту радио је и Ђорђе Лобачев, можда најпознатији стрип цртач предратног Београда, који се тада привремено населио у Панчеву. То је описао у својој аутобиографији, где такође говори о посети генералног директора француске компаније, када су постројени били екипа подизвођача, састављена од руских избеглица, Козака, који су радили на насипу и путу према Панчеву. Козаци су, обучени у своја парадна одела, са све шубарама од вучје коже, реденицима за метке на прсима, и сјајним одликовањима, салутирали током инспекције, с тим што су уместо пушака у рукама држали лопате! Представници француске фирме само су запањено гледали, док је у позадини емитована југословенска и француска химна.

Углавном, са комуналним уређењем овог простора, ту се доселио знатан број људи из разних крајева, а Крњача је, с обзиром на порезе који су били мањи него у центру престонице, постала дестинација позната по кафанама, где су, са успостављањем железничког и аутобуског саобраћаја преко моста, на излет долазили углавном сиромашнији становници Београда, који су по мањој цени могли да приуште ручак и да се забаве уз музику бројних оркестара. Петар Павков убрзо је дошао у контакт са групом приклоњеном Комунистичкој партији (и другим странкама левице), окупљеном на београдском универзитету.

Међу људима са којима је сарађивао били су истакнути интелектуалци, као што је Бора Барух – рођени исте године, 1911, били су тек коју годину старији од већине младих бунтовника које су познавали, али је у то време та разлика у годинама сматрана за значајну. Потекао из породице београдских Јевреја Сефарда, Бора Барух (његово право име било је Барух Барух, али је остао запамћен по посрбљеном имену Бора) био је запажени сликар, који је у другој половини тридесетих боравио на специјализацији у Паризу, где је такође прихватао југословенске добровољце и организовао  њихов одлазак у Шпанију, где су се борили на страни антифранкиста, све док то нису сазнале француске власти, које су га вратиле у Београд.

Бора Барух и Елвира у Београду, 1938; Из фото-архиве Саше Ракезића

Бора и његова браћа, Исидор и Јосиф, били су вољене фигуре отпора против нацистичке окупације, и сви су у тој борби страдали, као и сестре Рашела и Берта, стрељане од стране окупатора, а Соња је једина преживела рат.

Глигорије Ерњаковић; Из фото-архиве Саше Ракезића

Затим, Петар је сарађивао са Глигоријем Ерњаковићем (познати преводилац, који је касније преводио Канта, Ничеа, записе Феликса Каница о Србији деветнаестог века, па чак и Кјеркегора директно са данског!), као и са Вељком Ковачевићем – који је пре рата био близак социјалдемократама, а након рата бранилац на суђењу организације назване Савез демократске омладине Југославије (1948), којој је припадао и познати писац Борислав Пекић. Још касније, Ковачевић је такође био адвокат можда најпознатијих југословенских дисидената, Милована Ђиласа и Михајла Михајлова. У том друштву Петар је упознао и Светозара Вукмановића Темпа, који је био значајна фигура током припрема студентских протеста на универзитету, у предратном Београду. Темпо је за време рата, између осталог, радио на формирању илегалних штампарија и био међу главним у организовању покрета отпора, а после рата постао један од водећих функционера. Након што је 1971. објавио аутобиографију, која је била једна од ретких исповесних проза високог југословенског функционера, живео је прилично повучено иако је 1986. пристао да се одазове позиву Горана Бреговића и учествује на снимању песме групе Бијело дугме, „Пљуни и запјевај, моја Југославијо”. На почетку ове песме, која би по својим опорим стиховима можда могла да се тумачи као некакво предвиђање распада земље који ће се десити током деведесетих, Темпо је отпевао делић револуционарне песме „Падај сило и неправдо”.

С обзиром на то да је оптужена за спремање превратничке активности, Комунистичка партија је у Краљевини Југославији била забрањена још од 1920. Делујући у илегали, личности које је Петар Павков упознао биле су присиљене да се код њега повремено крију од полиције – као породични човек и кафеџија у Крњачи, вероватно је био ван позорности власти, која се углавном бавила ексцесима склоним студентима. Кафана и кућа Павкових убрзо је постала окупљалиште бројних занимљивих личности, које су виделе себе као борце против капиталистичког естаблишмента тог времена, и вероватно је баш тада настала идеја о тајној просторији у случају опасности. Убрзо се овим активностима прикључила и моја баба, Спасенија, у улози курира –  у кофама млека са двоструким дном преносила је поверљива документа, која је понекад требало да буду сакривена испред полицијских рација.

Посуде с дуплим дном, сличне онима које је користила Спасенија; Из фото-архиве Саше Ракезића

Њихова активност брзо се проширила на прикупљање и припрему хране, коју су у пакетима прослеђивали политичким затвореницима у неким затворима. То је захтевало доста времена и организације, али је показало да се на породичном нивоу, упркос томе што се 1938. родио мој ујак Боривоје, може чинити и нешто за „општу ствар”.

ОКУПАЦИЈА

Можда су, захваљујући искуству у конспиративним активностима, све њихове делатности биле, у нешто промењеним околностима, настављене и проширене у време окупације. Упркос свој драми око себе, Петар и Спасенија су у децембру 1941. добили и близанце, Миланку – моју маму, и Милана, који се у тим ратним околностима разболео и умро годину дана касније. Мама је тврдила да је читавог живота осећала некакву тешко описиву меланхолију, изазвану тим догађајем. Баба ми је причала да је између свих збивања у то бурно време имала и напад слепог црева. Уместо анестезије, која је у условима окупације била тешко доступна, пре операције, дакле пре него што ће јој разрезати стомак, дали су јој да попије мало ракије… Одмах по завршетку рата, Петар и Спасенија су добили и Олгу, 1946. године, живот је текао даље…

Али много тога стало је између почетка и краја ратних збивања, читав један роман. Најпре, о томе како је светски рат допузао у ове крајеве могло би много да се прича. Након нацистичке инвазије на Француску, јуна 1940, постало је јасно да Велику Британију неће освојити у кратком року, па је Хитлерова Немачка морала да обезбеди своје положаје на Балкану, и тако онемогући напад из правца европског југоистока. Мађарска, Румунија и Бугарска приступиле су Тројном пакту, а исто се очекивало и од Југославије, која је трпела знатан притисак од стране нациста. Југословенска влада и кнез Павле Карађорђевић, заступник Круне уместо тада малолетног краља Петра ИИ Карађорђевића, потписују у Бечу 25. марта 1941. приступање Југославије Тројном пакту. Већ наредне ноћи, та одлука је поништена – након пуча којег су извели високи официри, збачена је Влада и власт предата осамнаестогодишњем краљу, Петру ИИ, а Владом су управљали побуњеници. На дан 27. марта избиле су велике демонтрације у Београду, на којима је исказана народна подршка пучистима, и непристајање прикључењу силама Осовине. Протести су избили у више градова Србије, као и у Сарајеву, Љубљани и другде. Био је то врло храбар израз непристајања једног малог европског народа, у моменту када је Трећи рајх био на врхунцу полета, у походу ка светској доминацији. У ваздуху је лебдео осећај да ће нацисти жестоко искалити свој бес, а Хитлер је лично изјавио да ће „Југославија бити уништена” и у циљу што брже акције затражио војну помоћ Италије, Мађарске и Бугарске, којима је заузврат понуђен део југословенске територије. Без најаве Београд је бомбардован 6. априла, у раним јутарњим часовима. До тог момента, било је то једно од најобимнијих бомбардовања градског подручја, које је историја памтила. Само тог дана, тепих бомбардовање извршено је у четири наврата и настављено у току ноћи. Поред војних мета, бомбардоване су стамбене области и бројне јавне институције. Један од циљева била је Народна библиотека у којој је, поред великог броја књига и непроцењивих рукописа од средњег века до савременог доба, изгорела и целокупна часописна продукција која је садржавала сва стрип издања објављена у претходном периоду. Иако је то био само један од небројених других губитака, имало је за последицу затомљење врло занимљиве и живе стрип сцене која је тридесетих година настала у Београду, на Балкану, а која је била сасвим у складу са савременим тенденцијама тог времена. Та сцена куриозитет деценијама се опорављала од овог губитка. Углавном, Београд је личио на постапокалиптичко згариште, лешеви су били свуда по граду, а хиљаде људи који су напуштали град били су и наредног јутра изложени бомбама и митраљеској паљби из ваздуха. Побуњеничка Влада Краљевине Југославије, тек што је била основана, тешко се носила са надмоћном силом, а југословенска војска се распадала по шавовима – грађани и војници из различитих југословнских покрајина похрлили су ка партикуларним интересима повезаним са различитим националним и религијским идентитетима. Било је то прво распадање Југославије, које ће се поново десити током деведесетих, тачно педесет година касније. Притиснута надмоћним непријатељима, југословенска војска се повлачила, у хаосу.

У близини срушеног Панчевачког моста, 1941; Из фото-архиве Саше Ракезића

У настојању да напредовање нациста буде успорено, срушени су мостови у околини Београда, укључујући и онај на Дунаву, назван по малолетном краљу Петру ИИ, а који су сви звали „Панчевачки мост”, недалеко од кафане коју су држали моји баба и деда.

У време бомбардовања Београда, италијански писац Курцио Малапарте (Курзио Малапарте) боравио је у Панчеву, где се овај догађај такође могао доживети (макар и са извесне удаљености), и то описао у свом можда најзначајнијем делу, насловљеном Капутт. Када је мост већ био срушен, писац је боравио три дана у области званој Панчевачки рит, којој је припадало и мало место Крњача. Он уписује да је био смештен баш наспрам срушеног моста, и то јесте близу места где су живели моји баба и деда, али – ко ће га знати да ли је попио ракију или вечерао у кафани, коју је тада водила моја баба (деда је био регрутован у југословенску војску, затим заробљен од стране нациста, и пре транспортовања за војне логоре у Немачкој успео је да побегне и врати се својој кући). У сваком случају, мајсторски мешајући фикцију и описе призора које је доживео, Малапарте је забележио страву која је над тим крајоликом лебдела: „Три дана сам морао да останем у Панчеву. Затим смо кренули даље, препловили Тамиш, прешли преко полуострва кога прави Тамиш при ушћу у Дунав, и још три дана се задржали у Риту, на обали велике реке, управо преко пута Београда, поред гвоздених конструкција срушеног моста, који је носио име краља Петра II. По жутој и брзој матици Дунава ковитлали су се нагорели балвани, душеци, угинули коњи, овце, говеда. Пред нама, на другој обали, град је издисао у самртним мукама, док се свуда унаоколо ширио сладуњави мирис пролећа… Најзад, једне вечери, пред сунчев смирај, капетан Клингберг преброди Дунав и у једном чамцу са четири војника заузе Београд. Тада и ми препловисмо Дунав под свечаном заштитом фелдвебела Гросдојчланд Дивизион који је управљао речним саобраћајем (усамљен, чист, важан, замишљен, тај фелдвебел који је стајао на обали Дунава, једини неограничени простор огромног промета људи и возила на овој реци, личио је на неки дорски стуб) и ми уђосмо у град поред станице Дунав, при крају улице кнеза Павла.

Међу лишћем се поигравао зелени ветар. Сунце је ускоро требало да западне, последња светлост дана сипила је са сивог, сињег неба као погашени пепео. Пролазио сам поред заустављених трамваја и таксија пуних лешева.

Београд након бомбардовања 6. априла 1941; Фото: Музеј Југославије

Дебеле мачке, што су чучале на јастуцима поред мртвих тела, већ помодрелих и надутих, нетремице су ме гледале косим очима фосфороцентног сјаја. Неки жути мачак дуго је ишао за мном плочником и мијаукао. Газио сам по слоју разбијеног стакла, под мојим ципелама стравично је крцкала срча. Повремено бих набасао на неког пролазника који се шуњао поред самих зидова и подозриво окретао на све стране. Моја питања остала су без одговора: свима је поглед био чудновато празан и бежали су главом без обзира. На њиховим прљавим лицима није се огледао страх, већ запрепашћење.

Било је још пола сата до полицијског часа. Пред хотелом Балкан, поред огромног кратера од бомбе, стајао је један аутобус, пун погинулих. На Тргу, код споменика, Народно позориште још је горело…”

Након што је Краљевина Југославија престала да постоји, око 300 000 већином српских војника и официра одведени су у заробљеничке логоре. Србија је исечена на комаде – централни део, заједно са Београдом, био је под немачком војном управом, а остали делови су били под хрватском, мађарском, бугарском и италијанском окупацијом. Банат је био засебан политички ентитет у саставу Србије под немачком управом, и у њему су власт вршили припадници немачке националне мањине. Панчево, са бројним немачким становништвом (који су себе називали дунавским Швабама или фолксдојчерима), било је део те нове реалности, а Банату је административно припојен и Панчевачки рит са Крњачом. Нацисти су брзо започели да спроводе свој програм, који је подразумевао прогон и истребљење Јевреја и Рома (након што је већина јеврејске популације сакупљена у логоре и затим систематски убијана, већ маја 1942. обзнањено је да је територија Србије под немачком влашћу јуденфреи). О томе каква су шиканирања банатски Јевреји доживели од стране својих фолксдојчерских суседа одмах након окупације, у својој аутобиографији „Опуномоћеник ућутканих” сведочи Јован Рајс (данас један од најпознатијих форензичара у Шведској), који је 1941. године био осмогодишњи дечак, настањен у Петровграду (данас Зрењанин):

„Они који су били ухапшени живели су у мојој школи, Централној школи, и одатле су одлазили да раде на рашчишћавању рушевина које су се налазиле на периферији града… Понекад би тата добио дозволу да дође кући увече, а повремено би и преноћио код куће. Причао је да су присуствовали различитим ՚представама՚. ՚Каквим представама?՚, питали смо се ми, деца. Али он није желео да говори више о томе.

Данас знам. Увече би чувари организовали различите врсте забаве, а приступ тим представама имали су и чланови немачког Културбунда и њихове супруге и деца. За програм су били задужени Јевреји затвореници. Представе су обично почињале са различитим антијеврејским песмама у којима су Јевреји исмевани и претило им се батинама, док је пак храброст немачког народа величана. После песме следиле су друге ՚забавне՚ тачке програма. Стари Јевреји су морали да пузе просторијом на све четири, да се преврћу преко главе или да јашу једни друге, и тако даље. Представе би се обично завршавале плесом. У плесу су учествовали и стражари и Јевреји. Јевреји су морали да се скину до голе коже и да играју полку, фокстрот и сличне игре, и то насред собе у присуству немачких војника и банатских Шваба, док су стражари газили по њиховим голим стопалима са чизмама на којима су били клинови, тако да су она постајала потпуно крвава.”

ВРЕМЕ ОТПОРА

Разуме се да су под ударом окупационе власти и полиције били и сви антифашистички настројени грађани. С обзиром на то да је у Србији већ средином 1941. почео герилски отпор, заведен је и драконски начин кажњавања – за сваког убијеног немачког војника стрељано је стотину Срба, а за рањеног педесет. У централној Србији су вршена масовна стрељања више хиљада талаца. Како је главнина немачке војске већ била упућена на Источни фронт, специјалну полицију и жандармерију је формирала марионетска влада, за чијег челника је постављен квислинг Милан Недић. Усред овог галиматијаса, постојао је и вид антифашистичког подземног отпора кроз конспиративну делатност, а активисти те врсте називани су „илегалци”.

Када се Петар, након што је побегао из заробљеништва, у пролеће 1941. вратио својој кући и кафани, ситуација је већ била измењена. У физичком смислу, потапање Панчевачког моста на Дунаву, дугачког око километар и по, удаљило је Крњачу од Београда, не само зато што је административно припојена области Баната, већ и зато што је сваки прелазак скелом или чамцем захтевао прибављање докумената која је издавала окупациона власт. Било је људи који су та документа нешто лакше добијали, рецимо ако су са једне на другу територију прелазили због посла или ако су обрађивали имање, али они су били мањина. Ситуација је нарочито била тешка за оне који су већ били означени као политички активисти или су били Јевреји. Петров пријатељ и саборац, Бора Барух, био је и једно и друго. Иако је у предратном периоду имао запажене изложбе у земљи и иностранству, често је био хапшен и притваран као припадник забрањене комунистичке партије. Након бомбардовања Београда, априла 1941, од стране окупационих власти је, заједно са другим Јеврејима, био послат да рашчишћава рушевине и из њих извлачи лешеве.

Бора Барух, Збег на рушевинама, 1941; Фото: Музеј Југославије

Након што је, под до данас неразјашњеним околностима, експлодирало велико складиште муниције које су нацисти изградили у оквиру тврђаве у Смедереву, огроман део тог града је био разрушен, заједно са делом значајног средњовековног споменика. Велики број људи настрадао је зато што је препун локални воз, који је иначе каснио, ту пролазио баш у моменту експлозије. У Смедерево је након катастрофе ради рашчишћавања доведено око шест стотина Јевреја, међу којима је био и Бора Барух, који је успео да одатле побегне, вративши се тајним каналима у Београд. Највећи број Јевереја, међутим, одмах након напорних радова депортован је у логоре. У родном граду Бора је, заједно са женом, францускињом Елвиром, и четворогодишњим сином Жан Клодом, успевао да се крије неко време, иако су због сигурности често били раздвојени и сакривени на различитим локацијама. Августа 1941, Бора Барух се прикључује партизанима, а новембра стиже у Ужице, где је крајем септембра основана прва слободна територија, названа Ужичка република. Бора ту сазнаје за погибију своје браће, Исе и Јоже Барух. У то време, са неколицином уметника, он формира атеље, који се бавио сценографијом за позоришне представе као и израдом плаката и илустрација за листове који су у ослобођеном Ужицу излазили. Међутим, то није дуго трајало, пошто су нацистичке снаге, уз значајно појачање које је пристигло са других фронтова, потиснуле партизанске јединице. Марта 1942, Бора Барух је био у групи партизана која је опкољена и заробљена, и након тога је остао запамћен као неко ко је, између пребијања и непрекидних ислеђивања, без престанка цртао. Један од сведока овако је описао Борино понашање, у паузи између тешког батинања:

„Био сам затворен у једној просторији која се налазила у подруму зграде Гестапоа у Београду. Једнога дана довели су Бору Баруха исцепаног и модрог. Имао је на себи неко старо србијанско одело, а на ногама цокуле без ђонова…

Прошло је неко време, а Бора извади из џепа комад папира и поче да црта своје цокуле. Дивио сам се том његовом умећу. Видевши то, стражари су тражили да црта њих.”

Једно од сведочанстава односило се управо на Борину исповест у вези с тескобом коју је осећао када је био присиљен да црта портрете својих мучитеља. Живот је завршио након заточења у логору Бањица, у близини Београда, одакле је одведен на стрељање.

Бора Барух био је само један од другова Петра Павкова, са којима више није било могуће одржати контакт – многи од њих били су присиљени на још дубљу конспирацију, уколико су боравили у градовима, или су прешли у партизанске јединице, залазећи дубоко у шумовите крајеве у унутрашњости, избегавајући главне комуникације које су контролисали нацисти. Крњача је било место у којем је живело две или три хиљаде становника, међу којима је било тридесетак младих људи који су се окупљали планирајући саботаже против окупатора, али су у тако малој средини информације брзо допирале до полиције, која је у неколико наврата хапсила, и након испитивања послала на стрељање неке од истакнутих појединаца. Од тог времена биле су формиране мале групе од по неколико сарадника, који су делали независно једни од других.

Зага Маливук; Из фото-архиве Саше Ракезића

Међу активистима који су живели у Крњачи, а које је Петар Павков познавао, била је и Зага Маливук, која је свесно избегавала контакт и сарадњу чак и са потенцијалним истомишљеницима, зато што је обављала важан задатак курира Главног штаба, којем су припадале вође отпора у Србији. Пошто је окупациона власт примењивала тешке облике тортуре над младим људима које би сумњичила, било је пожељно да чак ни поуздани људи не буду упућени у њене активности. У својим раним двадесетим, из породице скромног имовног стања, Зага Маливук је била непозната полицији, и стога захвална сарадница за обављање тако одговорног задатка… Поверење надређених, чије је тајне станове познавала, стекла је и тиме што је одмах након почетка окупације, у фабрици авиона „Рогожарски” где је била запослена, успела кришом да дође до планова за нови тип авиона, и те планове уништи, спречивши да дођу у руке окупатора. У моменту када је, крајем 1941, дошло до серије хапшења у Београду, одлучено је да би даљи курирски рад Заге Маливук био сувише рискантан и, баш када је требало да буде измештена у партизанску јединицу у унутрашњости, газдарица стана у којем је живела пријавила ју је Специјалној полицији. Ухапшена је са свим поверљивим материјалима, које је понела у торби у намери да избегне ван града. Након што је херојски издржала батине и тортуру током више ислеђивања, Зага Маливук је пребачена у логор Бањица, и затим стрељана јула 1942. Поред свега, на јесен исте године уследило је и суђење њеном брату, који је у наступу очајања убио станодавку која је пријавила Загу и која је радила као бабица, а са којом је иначе био у емотивној вези.

Поред тога што данас знамо да, упркос стравичним мучењима, Зага Маливук није одала ниједно име својих сарадника, позната је и по организовању једног од најбизарнијих догађаја у логору Бањица. С обзиром на то да велики број притвореника није преживео боравак у Бањици, малобројни сведоци су на различите начине упамтили ток тих дешавања, али је у основи то прича о Заги која је, упркос атмосфери безизлазности која је ту владала, настојала да некако подигне морал људи у логору. Заједно са другим затвореницама, предложила је да организују маскенбал у ћелији број 16. Зага је била добар цртач и убрзо су настале маске које су представљале карикатуре стражара мучитеља, након чега су у различитим сценама опонашале детаље живота у затвору. Користећи материјале које су успеле да прикупе, између осталих, направиле су и маске Чарлија Чаплина, Пата и Паташона (јунаци данских комичних филмова из предратног периода, познати у различитим европским земљама по својим немачким именима, Пат и Паташон), али и Паје Патка. На плакату, који је постављен на зид, представљен је један од чувара логора, како из аутомобила љубазно позива заточеницу да му се придружи у вожњи. Уследио је и плес, а као музички инструменти послужили су чешљеви… Чувари су ипак дознали за ова дешавања, и претукли организаторке, које су се убрзо након тога нашле пред стрељачким водом.

ХРАНА ЗА ЗАТОЧЕНИКЕ

Ипак, током 1941, у Крњачу се доселио новинар и публициста Душан Богдановић, који ће битно утицати на Петра Павкова. Богдановић је почетком века студирао филозофију у Лајпцигу, а затим се преселио у Швајцарску бурне 1915, а након тога у САД, где је међу исељеницима радио на агитацији добровољаца за придруживање српској војсци током Првог светског рата. Између ратова настанио се у Београду, а 1940. постао је потпредседник Народне сељачке странке, која је била највише лево оријентисана, од свих странака којима је био дозвољен рад у парламенту. Након избијања рата, Душан Богдановић је сматрао да је потребно прикључити се комунистичком покрету отпора, и то је чинио директном акцијом. Већ у својим педесетим годинама, он је одмах по доласку у Крњачу срео Петра Павкова, који у то време није био члан Комунистичке партије, али је од њега захтевао да га, путем својих веза са врхом покрета отпора, пошаље некуд где би боље служио борби против окупатора. Међутим, Богдановић му је предложио да остане у Крњачи и да буде курир који ће организовати пренос важних информација, а вероватно да је већ тада настављено и са скривањем људи, по потреби, у тајној одаји у кафани. Кафане су биле погодно место за скривање, зато што је ту пролазио и окупљао се различит свет, али је такође непрекидно трајала игра мачке и миша, пошто су међу окупљенима могли да буду и они непријатељски настројени.

Убрзо након што је од стране војне команде и СС управе (а уз помоћ Недићевих колаборациониста) у лето 1941. формиран логор Бањица, Душан Богдановић и Петар Павков започели су да прикупљају храну која је, организованим каналима, доспевала до логорских притвореника. Наиме, уз мање прекиде, током свих година окупације био је дозвољен пријем пакета бањичким заточеницима. Различите врсте намирница су прикупљане из села у околини  Панчева, у чему је један од главних сарадника био Драгомир Милосављевић из Банатског Брестовца, члан главног одбора Народне сељачке странке. Милосављевић је био сумњив фолксдојчерској полицији и више пута хапшен, затим мучен током саслушавања, али пошто је све то ћутке издржавао, никада нису успели да тачно одреде његове делатности. На основу тек малобројних информација тешко је реконструисати како су акције допремања хране текле, али су свакако биле скопчане са огромним ризиком, пошто су окупационе власти забрањивале ту врсту активности. Отежавајућа околност била је да је за транспорт веће количине хране или било какве робе требало поседовати документа за превоз целом дужином пута, који је укључивао укрцавање на строго контролисану скелу, пошто је мост на Дунаву био потопљен. Ипак, по свему судећи, била је то добро координисана акција, пошто је храна најпре допремана до Панчева, где су је сарадници Душана Богдановића прослеђивали до Крњаче. У Крњачи је било неколико жена које су храну обрађивале ако је потребно (у неким периодима било је дозвољено дотурање искључиво куване хране), а међу њима била је и Спасенија.

У изјави коју је Петар Павков дао 1957. године, када су у Панчеву забележена сведочанства учесника покрета отпора, он наводи да је велику улогу са београдске стране одиграла извесна Јелена (могуће да због конспирације нису ни знали њено презиме), као и неименовани немачки официр (очигледно сарадник покрета), који су прикупљену храну, сортирану и одложену у Крњачи, камионом преносили у Београд и даље дистрибуирали породицама заточеника. У својој изјави, Петар наводи: „Намирнице би тамо поделили, свакој жени по неколико килограма масти, хлеба или чега другог, а оне су касније (у пакетима) то носиле сваком појединачно у логор. То организовано прослеђивање хране за Бањицу трајало је све до хапшења Душка Богдановића. Поред Бањице, храном смо снабдевали и партизанске јединице у Срему.”

Све ово је било важно зато што је исхрана у логорима за време окупације била катастрофална и велики број заточеника умирао је од глади и исцрпљености. У ратним условима чак је и већина обичног становништва живела у сиромаштву и оскудици, а људи у различитим врстама казамата били су доведени до границе људске издржљивости. Познато је и да су пакети били пљачкани од стране стражара, који су задржавали боље порције или цигаре. Међутим, омогућивши заточеницима да (макар повремено) добијају пакете, логорске власти су веровале да стварају уштеду властитој војној економији, а они који су желели да уруче помоћ морали су да изнађу начине да ову прилику искористе, упркос свим замисливим ограничењима.

Премда је ова врста (додуше, тајне) хуманитарне активности остала недовољно изучена, познати су и други примери у Србији. Рецимо, у селу Кусиће крај Великог Градишта је, током 1942. и 1943. године, у једном подруму организована тајна производња сира траписта, у котуровима погодним за достављање у пакету. То је касније упућивано заточеницима не само бањичког логора, већ и у Дахау и Аушвиц. Помоћ у дистрибуирању ове хране представљала су двојица сарадника, припадника Недићеве колаборационистичке „пољске страже”, који су сир преносили у руксацима, а кретање им је било омогућено зато што су поседовали документа за бродски превоз до Београда. Разуме се, и у Београду је била организована група за паковање и испоруку пакета.

У сваком случају, Душан Богдановић је био ухапшен 1943, након чега доспева у исти тај логор Бањицу, чије је заробљенике претходно помагао.

Стрељан је септембра 1944, мало пре ослобођења логора, које се десило наредног месеца. Током заточења, Богдановић је исказао велику снагу и достојанство и након што је са неколицином других био прозван да се запути ка месту егзекуције, добацили су стражарима да ће их стићи заслужена казна од властитог народа (стражарску службу су у Бањици обављали Недићеви полицајци, док су одлуке доносили представници окупационе власти), након чега је уследила наредба: „Боди!”, тако да су избодени ножевима пре него што су стрпани у кола и касније докрајчени стрељањем. „Душан Богдановић је, колико ја знам, и пре завршетка рата био виђен за председника Србије”, изјавио је Петар Павков. „То сам чуо и у говору Синише Станковића (биолог, председник Народноослободилачког фронта Београда, и сам заточеник на Бањици) приликом ослобођења Београда, када је рекао да то нажалост није његово место, већ би на његовом месту требало да буде Душан Богдановић.”

Портрет Душана Богдановића из логора на Бањици, као и цртеж на којем је приказан како припрема храну за притворенике, сведочи о његовој улози собног старешине. Наиме, захваљујући самоорганизовању логораша, а како би се избегло да они који не примају пакете остану без хране, одлучено је да се пошиљке, које су могле да буду примљене само једном недељно, средом, буду равноправно распоређене на све који су били заточени у соби. Одлуке о томе доносио је собни старешина и тако је Душан Богдановић поново добио прилику да брине о храни за заточенике, овај пут и сам као један од њих… Занимљиво је да је аутор цртежа који приказују Богдановића Милош Бајић, један од логораша који су након Бањице били интернирани у Маутхаузен, где је наставио да црта када је то било могуће; око 150 цртежа је сачувао тако што их је закопао и затим потражио након ослобођења логора (ти цртежи доспеће шездесетих година на суђење у Немачкој, као доказни материјал против одбеглих нациста).

Милош Бајић, Собни кружок логораша на Бањици, 1943/1944; Фото: Музеј Југославије

Према изјави која је остала забележена, Милош Бајић је у логору на Бањици цртао на тоалет папиру, празном простору у новинама, или на хартији у коју су били умотани пакети. И у том логору је цртање било забрањено, па су сачувани они цртежи које су други логораши успели да прошверцују у ципелама, скривене у коси, и томе слично. Милош је отац познатог режисера Дарка Бајића, аутора документарног филма из 2019. године, Линија живота – остварења које се дотиче стваралаштва Милоша Бајића у концентрационим логорима.

ТАЈНА МРЕЖА

У време пре него што је био ухапшен, Душан Богдановић је, крајем 1942, посредовао да у Крњачу буде пребачен Стојан Орељ, који је пре тога био у партизанској јединици у Западној Србији.

Стојан Орељ; Из фото-архиве Саше Ракезића

Орељ, чије је кодно име било Реља, пред рат је био студент филозофског факултета, а након што је у јесен 1941. извршена офанзива на територију коју су партизани ослободили, успео је да избегне хапшење и да као илегалац борави у Земуну и на територији Баната, постоји и податак да се неко време крио у стану познатог археолога, Бранка Гавеле. Након тога је пребачен у Крњачу, где је срео Петра Павкова, и они постају блиски сарадници. Орељ је, захваљујући везама у предузећу које се бавило контролом водених путева (испоставило се да је директор био симпатизер покрета отпора), нашао запослење у Водној заједници у Панчеву. То је био велики напредак, пошто је успевао да набави папире који су омогућавали кретање чак и током ноћи, не само њему, него и Петру Павкову и осталима који су са њима били повезани.

У то време ситуација у Панчеву била је тешка. У граду у којем је половина становништва била немачког порекла, досељених у великој мери још у 18. веку (до 1918. Панчево је било у саставу Аустроугарске), међу банатским фолксдојчерима је све до неколико година пред рат постојао приличан отпор пресији немачке пропаганде да се приклоне нацистичкој идеологији. Овоме су се нарочито противили старији слојеви становништва, који нису желели да се замерају суседима других националности. Међутим, Немачка је нарасла до нивоа суперсиле и међу младима је нацизам, упркос својим застрашујућим испољавањима, постао симбол нечег обећавајућег. Један од главних заговорника нацизма био је панчевачки лекар, Јакоб Авендер (Јакоб Аwендер), који је предводио групацију названу Обновитељи (Ернеуерер), објављујући неколико пронацистичких листова који су сви били објављивани у Панчеву (најпознатији је Зов народа (Волксруф). Већ од 1934. Обновитељи су покушавали да преузму главну улогу у клубовима немачке националне мањине (Културбунд). Међутим, крајњи резултат је био да су се организације немачке националне мањине оградиле од  Обновитеља, све до 1938, када је из Берлина стигла инструкција да се њима мора пружити првенство. Већ од 1939, Обновитељи су били на свим важним функцијама одбора ове националне мањине, иако Авендер није изабран за вођу југословенских фолксдојчера, како би била избегнута директна конфронтација са локалном средином, већ је то био мање познати адвокатски приправник из Петровграда, Сеп Јанко (Јосефф Сепп Јанко). Ипак, Панчево је остало као један од изразитих центара мобилизације нацизма међу локалним Немцима, који су одмах након окупације били постављени на све руководеће функције у тој средини, а добар број споменика који су подсећали на српску историју или традицију били су разрушени. Само у првом месецу окупације, у Банату је стрељано или вешано око 400 цивила, углавном Срба и Јевреја, без икаквог суђења, насумичним одабиром талаца. Куриозитет је и то да је у Панчеву рођен Хајнрих Книр (Хеинрицх Книрр), једини сликар портретиста којем је Хитлер лично позирао. У једној од својих канцеларија Хитлер је држао Книрове портрете своје мајке Кларе и свог шофера Јулиуса Шрека (Јулиус Сцхрецк). Треба рећи и да је у Панчеву јуна 1941. формиран први концентрациони логор на територији Србије, назван Свилара, као и да се на путу ка селу Јабука налазило једно од највећих стратишта, где је према проценама убијено преко 10 000 људи.

Логор Свилара у Панчеву; Из фото-архиве Саше Ракезића

Тако строг режим управе наравно да је био препрека припадницима тајног покрета отпора, који су често били присиљени да се маскирају, боје косу или облаче сељачке гуњеве када су се кретали по граду, с обзиром на то да су већину њих припадници фолксдојчерске полиције и лично познавали. Већ до средине 1942, већина илегалаца је била откривена и након тешког мучења убијена или послата у друге логоре, а скоро целокупна јеврејска популација већ је била збрисана са лица земље, док је њихова имовина присвојена. Илегалци су се најпре окупљали по кућама, а касније и у посебно грађеним скровиштима у околним местима, која су била повољнија за сакривање, пошто су кућна окупљања често била проваљивана, када је настајала узајамна пуцњава, док опкољени не потроше муницију. У раним данима, нека од најчешћих места за окупљање била су у испражњеним склоништима за случај бомбардовања, у улици Цара Душана. Већ се унапред претпостављало да ће нека од њих бити разоткривена, па је једна од тема у дискусијама била разрада сценарија у случају мучења. Начини мучења у циљу изнуде признања у вези са организацијом покрета у логору Свилара били су разноврсни – од чупања ноктију до бичевања по табанима, док притвореник лежи потрбушке, затим, стављање врелог металног јајета под мишку, стезање главе уз помоћ специјалне направе, и остали средњовековни начини, који су само били надопуњени погубљењима на јавним местима. Илегалци су, с друге стране, организовали акције, које су представљале пре симболичке чинове, него што су могле да произведу велику штету окупатору.

Нацистичке заставе попрскане бојом од стране илегалаца; Из фото-архиве Саше Ракезића

Исписиване су пароле против нациста, у тајним штампаријама умножавани су леци остављани на железничким станицама. Ту су биле и диверзије с циљем да се онемогући војни транспорт, униште складишта, а истовремено је прикупљано и сакривано наоружање и све што би могло да служи као санитетски материјал. Већина илегалаца били су заправо средњошколци и студенти, неки од њих нису били у стању да издрже мучења, након чега су одавали своје саборце. У тајном покрету отпора било је и фолксдојчера, и они су ризиковали још строжи третман након хапшења. С друге стране, интернационалистички оријентисани, комунисти су настојали да одрже контакт са припадницима свих националности. Маја 1941, студент медицине Стевица Јовановић (убијен од стране Гестапоа нешто касније, децембра 1941) у синдикалним просторијама Фабрике стакла организовао је неформални састанак са групом запослених, где је оштро говорио против окупационих власти, и о потреби отпора том систему. Говору су присуствовали и локални Немци и након тога су се разишли, без одобравања, али и без противљења. Био је то веома опасан потез, у време када би и за мање отворене изјаве у том смислу могло да се заврши пред стрељачким водом. Ипак, нико није пријавио полицији, што је значило да је, упркос томе што је популација домаћих Немаца дубоко у себи била у стању да прихвати разложна размишљања, страх био превелик.

Средином 1942. наступио је вакуум о којем је и Петар Павков сведочио у једној својој послератној изјави – постојао је проблем што, након завршетка рата, они који су се бавили историографским бележењем збивања током првих година отпора у Панчеву, више нису имали преживеле саговорнике и није било могуће реконструисати многа од дешавања. Управо након те кризе Стојан Орељ искористио је чињеницу да је био ван непосредне евиденције локалне полиције и, путујући између Панчева и Крњаче, покушавао је да пронађе нове сараднике не међу студентима, већ (углавном) међу радницима и сељацима. То је стварало нову тајну мрежу, која је наставила да се шири чак и након изненадне Орељеве смрти, у пролеће 1944, када је отпутовао за Београд одакле се није вратио. С обзиром на то да је то било током једног од савезничких бомбардовања Београда, сматрало се да је погинуо под бомбама. (Амерички и британски авиони бомбардовали су нафтна поља у румунском граду Плоештију како би спречили снабдевање нациста горивом. Уколико нису успевали да истоваре целокупну количину бомби коју су носили, нису могли да слете, па су неупотребљене пројектиле бацали на Београд и друге српске градове. С обзиром на то да су савезнички авиони морали да лете на приличној висини, како би избегли добро опремљену немачку противавионску одбрану, бомбе су често, уместо војних циљева, погађале стамбене области града.) Међутим, упркос прераном губитку једне тако виспрене личности као што је био Орељ, ефикасност акција на подручју Панчева и Крњаче била је ојачана необичним сплетом околности. Наиме, иако су се партизанске јединице у Банату појавиле врло рано након окупације, нису могле да се дуже задржавају у тој области. Проблем је томе што је та територија врло непогодна за герилско ратовање. Банат чине широке равнице, уз велику насељеност (често непријатељски настројеног фолксдојчерског становништва), а са врло мало шумовитих предела, тако да је кретање могуће приметити из далека, нарочито ако би то биле групе наоружаних људи. Скривање је било могуће једино када кукуруз израсте, али је то било само привремено. Постојао је одред који је био стациониран у Делиблатској пешчари, за опстанак непогодној,  пространој и безводној области, која је све до пошумљавања у деветнаестом веку наликовала на праву пустињу, усред Европе. Земљиште се састоји од песка, понегде су то праве пешчане дине. Додатни  проблем је био што је са партизанима у тој области било тешко одржавати контакт и у више периода били су скоро потпуно одсечени од осталих герилских група, прелазећи чак у суседну Румунију. Погодна територија била је са друге стране Дунава, у Срему, где су брежуљци и шуме Фрушке горе постали место окупљања партизана. Иако су били опкољени непријатељским снагама Независне Државе Хрватске и немачке војске, успевали су да у мање приступачним деловима држе територију под контролом, одакле су вршили нападе и диверзије. Комуникација између Баната и Фрушке горе била је отежана границом на Дунаву, којом су патролирали немачки војници. Један од оних који су ипак некако успевали да повремено организују пребацивање људи био је сликовита личност, Рада Пецињачки, са партизанским именом Шарга. Био је једноставан човек, настањен у колиби на Дунаву, у близини сремског места Белегиш, где је пецао и понекад чувао стоку сељака за плату у храни и пићу. Пецињачки се бавио преношењем порука између илегалаца из Баната и Срема. Он је током 1943. успео да успостави контакт са Јосипом Тајзеном (Јосеф Теисен), замеником команданта граничарске карауле. Тајзен је, према речима Петра Павкова, био члан немачке комунистичке партије још од двадесетих година, али је са доласком Хилера на власт био један од оних који су били присиљени да прикрију своја уверења. О томе је неком приликом причао Ради Пецињачком, који је живео у близини самог места где су граничари били стационирани и понудио му помоћ око пребацивања партизана и илегалаца са једне стране Дунава на другу. Заједно са двојицом немачких стражара Тајзен је омогућавао да се у унапред одређеним моментима војска повуче са стратешких тачака, како би барка са илегалцима или теретом прешла на једну или другу страну. Такође је пружао важне информације о кретањима немачких трупа широм приобалних територија, и понекад лично постављао стражу, тако да она у критичним тренуцима буде на довољној удаљености. Немачка полиција дошла је до закључка да би пребацивање људства у  партизанске центре преко Дунава морало некако и негде да се одвија (рецимо, евиденцијом је утврђено да се смањује број становника Панчева), али до краја окупације нико није могао да претпостави да се то одвијало баш у близини где је била стационирана стража.

Прелазак Дунава ради прикључења партизанским јединицама; Из фото-архиве Саше Ракезића

Међу главним људима који су, осим одржавања везе са Панчевом и Београдом, радили и на пребацивању људи преко Дунава, био је управо Петар Павков. Он је био задужен и за пружање заштите у случају да активности буду откривене, што се срећом није догодило. Његов сарадник био је фолксдојчер из Панчева, Јован Рајс. Рајс је имао неколико пловила, као и моторни чамац назван Тања, којим је превозио пољопривредне производе на Дунаву. Овај антифашиста је на уговореној локацији остављао своје чамце, које је преузимао Петар заједно са сарадницима, а у које су се често укрцавали београдски и панчевачки илегалци, на путу за прикључење партизанским јединицама у Срему, али и санитетска опрема, радио-апарати, па чак и оружје. Бродић Тања имао је тајну преграду за материјале од посебне важности – ту је била сакривана поверљива пошта или литература. На једном сеоском имању у Срему постојала је тајна штампарија, смештена у просторији укопаној у земљу, која је била осветљена генератором електричне енергије. Ту је штампан лист Слободна Војводина, који је затим растуран у разним правцима. Складиште где су часописи и књиге били одлагани након штампе било је у једном бунару – уредник би се спуштао у бунар, до бункера који је био изграђен баш изнад површине воде.

Петар Павков сведочио је једном приликом да је, према његовој евиденцији, само група коју је предводио преко Дунава транспортовала преко 400 људи. Такође је испричао, скоро анегдотски, да је руководство послало поруку да је сав простор на Фрушкој гори попуњен и да би људе требало упућивати на неке друге локације. О томе колико је ефикасна организација свих ових операција била, говори и чињеница да су неки од илегалаца, који су покушали да на своју руку пређу Дунав, били устрељени од стране стражара или су се удавили у реци. Поред свега, тешко је рећи да ли би читава акција била могућа без помоћи људи који су били на непријатељској страни. О судбини Јосипа Тајзена, Петар Павков је сведочио у изјави забележеној 1957. године: „Када су се Немци повлачили 1944, он није хтео да иде са њима, већ је остао сам у једној караули где су га пронашла два дечака. Сећам се, било је то када смо ја и још један пријатељ долазили из Срема, угледали смо како два дечака од 13 или 14 година испред себе гурају једног немачког официра и прете му да ће га убити ако покуша да бежи, а он је њима све време покушавао нешто да објасни. Ја сам га одмах повео са собом и у Бесном Фоку дали смо му цивилно одело да га људи не би нападали. Са нама је остао све до завршетка рата. После смо му написали препоруку и он је отишао за Источну Немачку. Чуо сам да је тамо постао одборник у неком граду.”

ПРОВАЛА

Иако су транспорти преко Дунава били успешни, крајем лета 1944. била је проваљена кафана у којој су Петар и Спасенија сакривали илегалце. Ево како је то описала моја мама, Миланка (која је умрла 2007. године): „Ја сам тада имала три године, али се сећам да је једном у скровишту био човек коме је мама донела теглу слатког. Он ме је помиловао по коси и дао ми да пробам слатко. У то време, неко је пријавио фолксдојчерској полицији да ту постоји скровиште (мама је одувек сматрала да је денунцијант био неко из комшилука) и  кућа је врло брзо била опкољена, након чега је ухапшен човек који се ту крио… Вероватно да би у логор одвели и маму, која је тада имала двоје мале деце – мене и Боривоја – али је са полицијом био и један фолксдојчер из Крњаче, који је становао у близини. Тај човек, чијег се имена не сећам, лично је гарантовао да мама нема везе са тим, иако то наравно није било тачно, и да је скровиште изграђено без њеног знања. Тако нам је свима спасао живот. Срећа је да тата у том моменту није био код куће и да му је неко јавио шта се дешава, тако да је могао да побегне на време. Касније, након ослобођења, тај фолксдојчер је био заробљен, заједно са осталима који су били у служби окупаторских снага. Тата се заложио да га ослободе и, након што је провером утврђено да никога није убио, човек је заиста пуштен на слободу. Жао ми је што не знам његово име и судбину.” Када сам та дешавања препричао стрип цртачу Роберту Крамбу (Роберт Црумб), рекао ми је да своје физичко постојање дугујем Немцима. То је, заправо, било тачно.

Моја сестра од ујака,Тања Павков, испричала ми је како је сасвим случајно сазнала још један, трагичан детаљ у вези са овим догађајем. Крајем осамдесетих Тања је радила као поштарка у Панчеву и једна старија жена, којој је донела пошту, почела је да се распитује како се зове, чиме се бави, и томе слично. Када је чула презиме, питала је да ли су јој Петар и Спасенија можда род. „То су моји деда и баба”, рекла је Тања. Жена се веома обрадовала иако је жалила што обоје више нису међу живима. Испричала је да су Петар и Спасенија спасли чланове њене породице тако што су их, за време рата, у некој невољи сакрили у својој кафани. Такође је рекла и да је, након што је у кафану у Крњачи ушла полиција, тешко пребијена Спасенија, која је заправо била трудна. Након пребијања, она је побацила близанце. Како би је одвели на сигурно, ти људи су коњском запрегом пребацили Спасенију негде где је могла да добије најосновнију негу. Нисмо били у могућности да ову причу проверимо, али не знам зашто би неко све то измислио.

Ево и шта ми је мама рекла о дешавањима мало након полицијске провале: „Кућа је била под присмотром, у време док се тата крио у мочварама. Међутим, у неком моменту успео је да се ушуња накратко и да понесе нешто хране, пре него што је наставио да се крије. Ја се, као кроз маглу, сећам да сам видела тату у некаквим кратким панталонама, одело је вероватно поцепао док је био у бекству. На ногама је имао неке коже које је обмотао као сандале. То је све што сам упамтила.” Након тога, Петар је највероватније у одговарајућем моменту прешао преко Дунава и прикључио се сремским партизанима, тако да се у Крњачу вратио тек након завршетка рата, када се са породицом преселио у Панчево.

Петар Павков у партизанима (у средини); Из фото-архиве Саше Ракезића

Пре неколико година разговарао сам са драгим пријатељем, сликаром и глумцем, Урошем Ђурићем. Разговору је присуствовао његов отац, такође сликар, Светислав Ђурић. Не знам како нас је разговор одвео до Петра Павкова, али Светислав је био врло изненађен кад је чуо то име.

Светислав Ђурић (десно) и Пика Богић, 1945; Из фото-архиве Branko Đurić

Наиме, испоставило се да се Светислављева породица, након што им је кућа била оштећена у савезничком бомбардовању 1944,  преселила за Крњачу, где су и упознали Петра и Спасенију, а након ослобођења су се обе породице преселиле у Панчево, где су такође живеле у близини. Испоставило се, дакле, да смо Урош и ја већ друга генерација људи чије су породице друговале, а да тога уопште нисмо били свесни, чак смо и одрасли у два града – Урош у Београду, ја у Панчеву. Светислав је испричао о Петровом скривању у мочварама: „Требало је скупити храброст да се уопште приближиш тако неприступачној области, а тек да изабереш то као скровиште. Немци не да нису хтели, него нису смели да базају по том подручју. Петар је био један од људи, сасвим обичних људи, људи са улице, који су омогућили антифашистичку борбу.” Такође, запамтио сам и Светислављев савет да је битно остати слободан од идеологије. Он, Светислав, доживео је изблиза антифашистички отпор, али никада није пристао да идеологија буде сила која ће одређивати правац његовог живота. Постоји још један детаљ – Петар и Спасенија су често говорили да су били разочарани у људе који су постали власт у послератној Југославији, и једина личност коју су издвајали био је Душан Петровић Шане, који је прешао пут од партизана, до високог државног функционера након ослобођења. Игром случаја, улица у којој живим, у Панчеву, добила је назив баш по том човеку. Такође, Урош Ђурић је одрастао у Мутаповој 13, управо на адреси где је Душан Петровић живео до 1947.

Када се рат завршио, 1948, дошло је до раскола између Стаљина и Тита. Југославија је одабрала властити пут, за разлику од осталих социјалистичких земаља. Јединство совјетских и југословенских комуниста, које је изгледало тако стамено за време рата, у мирнодопском периоду једноставно није могло да функционише. Југословенске власти су неистомишљенике, нарочито оне који су се изјаснили за Стаљина, а не за Тита, слале у затвор на јадранској обали, Голи оток. У том кршевитом, ненастањеном подручју услови су били веома тешки, и људи који су неколико година пре тога били прогањани од фашиста, сада су били прогањани од комуниста. Идеја о острвском затвору није нова и лако је замислити шта она представља – дубоку изолацију као вид кажњавања. Места као острво Спајк у Ирској или амерички Алкатраз, можда су и били узор за претварање Голог отока у затвор, иако су већ у Првом светском рату аустроугарске власти тамо тамничиле руске заробљенике. И премда никада нисам био на Голом отоку, током боравка у Сан Франциску имао сам прилику да добро осмотрим затвор у Алкатразу, пошто су пријатељи из дизајн тима Фирехоусе, који се углавном бавио рок постерима, на пријатељској бази израдили неколико плаката за организацију која се бави управљањем затворског (данас заправо туристичког) комплекса. Чувари тог простора су нам у  знак захвалности показали и делове зграде где приступ туристима није дозвољен. Бизарно је да сам баш ту размишљао – како је мој деда доспео на једно слично место? Да ли је он био стаљиниста? Никада нисам чуо да су баба и деда уопште поменули Стаљина, иако међу Србима преференције и противљења лако испливају као тема разговора. Како су могли након свега претрпљеног за време окупације и великих личних жртви да стану насупрот локалних победника?  Према свему што сам сазнао, људи са којима су се током борбе дружили и које су ценили били су све, само не „чврста линија”. Неки нису ни били чланови комунистичке партије, а неки – попут адвоката Вељка Ковачевића –били су виђени као одвећ блиски социјалистичким дисидентима. Или је био проблем што су познавали људе који нису били довољно „правоверни”? Са ове даљине, и када бабе и деде више нема, тешко је доносити закључке. Године 2013, моја сестра од ујака, Соња Павков, поднела је захтев за рехабилитацију Петра Павкова, који је Решењем прихваћен од Вишег суда у Панчеву.

Да ли су баба и деда негде погрешили у политичким и људским проценама, не умем да кажем. У сваком случају, многи од оних које су сматрали за саборце били су идеалисти који су изгорели у пламену борбе, док су на њихова места доспели они који су у власти видели своју шансу. Можда то није тако чудно, можда се то дешава на свим меридијанима, и у различитим идеолошким оквирима. Изазови су велики, а привилегије лако могу да корумпирају. Тако је било могуће да генерација бораца четрдесетих буде названа „црвеном буржоазијом” на студентским протестима у Београду 1968, а да деведесетих, иако у позним годинама, они немају одговор пред сировим растурачима Југославије.

И на крају, имам жељу да испричам о начину како мислим да се мој деда након смрти опростио од моје бабе. Спасенија ми је, мало након Петрове смрти 1977, поверила необичну причу. Током година, они су били заједно у свим тим драматичним, лепим и страшним моментима њиховог живота, а сада је требало да настави сама. Њене мисли су лутале сваке ноћи, и једном се пробудила из сна и угледала нешто запањујуће. Испод лустера стајао је Петар, са подигнутим рукама, погледа упртог у сијалицу. То је трајало неколико драгоцених тренутака. Када је променила положај главе, призор је нестао. Мени је било занимљиво што је објашњавала како је желела да тај трен траје што дуже, уместо да се уплаши што види духа. Када је наредног дана усисивачем чистила собу, у моменту када се затекла испод лустера, сијалица је експлодирала на ситне комаде, који су се помешали са њеном косом.