Кратка биографија Вељка Влаховића

Биографија Велимира Вељка Влаховића (1914–1975) води нас кроз неке од кључних политичких и друштвених ломова 20. века ‒ од студентских борби тридесетих година, преко Шпанског грађанског рата и Другог светског рата, до формирања социјалистичке Југославије и њеног позиционирања у свету током Хладног рата. Влаховићев животни пут повезује искуства илегалног револуционарног рада, ратног ангажмана, међународне дипломатије и партијског деловања, омогућавајући да се, кроз биографију једног политичког актера, сагледа низ догађаја од пресудног значаја за историју Југославије, али и ширег европског простора.

Вељко Влаховић рођен је 23. децембра 1914. у Трмању, крај Колашина, у породици чија је прошлост већ носила историјско искуство ратова и устанака. Његова мајка Мијојка била је ћерка црногорског командира Бећа Зулетина, носиоца Крста Светог Ђорђа, највишег руског царског одликовања. Отац Милинко Влаховић (1881–1930), капетан Војске Краљевине Црне Горе, командовао је Ровачким батаљоном у Мојковачкој бици, потом био војвода Топличког устанка, а касније и потпуковник Југословенске војске. Породична традиција слободољубиве борбе настављена је и у Другом светском рату ‒ сестре и браћа Вељка Влаховића учествовали су у устанку од његовог подизања, а његова два брата, Бранко и Душан, погинула су као истакнути учесници Народноослободилачке борбе.

Вељко Влаховић из школских дана, двадесете године 20. века

Народни музеј Црне Горе, Цетиње

Влаховићево детињство и школовање обележила су честа пресељења. Иако је рођен у Црној Гори, основну школу похађао је делом у селу Влаховићи, делом у Подгорици и Бањалуци, а гимназију у Пожаревцу и Београду, где и започиње студије технике. Већ 1933. прикључује се Савезу комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и постаје припадник генерације која је консолидовала покрет студената напредних идеја на Београдском универзитету. Као председник Акционог одбора стручних студентских удружења, учествовао је у борби за аутономију универзитета и боље животне услове. Током 1935. био је заточен у вишеградском концентрационом логору, формираном за студенте кажњене због политичке делатности. Услед великог притиска од стране студентске заједнице (студенти сва три универзитета у Краљевини Југославији ‒ љубљанског, загребачког и београдског ‒ ступили су у штрајк), заточени студенти отпочели су штрајк глађу, а ближили су се и парламентарни избори, те је овај логор, формиран по узору на тадашње немачке и италијанске концентрационе логоре, после два месеца постојања био расформиран.

Вељко Влаховић с колегама на студентској пракси, Инђија, 1935.

Народни музеј Црне Горе, Цетиње

У априлу 1936. избио је велики студентски штрајк на универзитетима у Београду, Љубљани и Загребу, у којем је Влаховић имао запажену улогу. Дана 4. априла 1936. убијен је студент Жарко Мариновић, а по овом догађају се до данас обележава Дан студената Београдског универзитета. Штрајк је окончан 28. априла 1936. испуњењем студентских захтева, али је Влаховићу забрањен наставак студија у Београду, због чега одлази у Праг.

Вељко Влаховић на Карловом мосту, Праг, новембар 1936.

У Прагу, у студентском дому „Александров колеж”, окупљају се југословенски студенти комунисти: Ратко Павловић, Бранко Крсмановић и Лазар Удовички нека су од најпознатијих имена међу њима. Године 1937, група од 26 југословенских студената из Прага креће у Шпанију да се придружи борцима за одбрану Републике. Комунистичка партија Француске организовала је њихов транспорт до Пиринеја, а планински прелаз прешли су на скијама.

Вељко Влаховић на часу скијања на Крконошама

У Шпанији се Влаховић прикључује батаљону „Димитров”, јединици која је деловала у оквиру Интернационалних бригада. Своје прво ратно искуство стекао је у бици на Харами у фебруару 1937, у којој је тешко рањен ‒ ампутирана му је нога, а задобио је и тешку повреду рамена. Током опоравка примљен је у Комунистичку партију Шпаније и постављен за уредника бригадног листа „Димитровац”, који је пратио рат и међународни антифашистички ангажман. Са осталим борцима повлачи се 1938. у Француску, где су припадници Интернационалних бригада били интернирани у логоре.

Рањени Вељко Влаховић у Аликантеу испред куће коју му је поклонио ноћни стражар Пепе, 1937.

Народни музеј Црне Горе, Цетиње

*Стражару Пепеу је син погинуо када је Вељко рањен. Сахранио је сина, а поред њега положио ампутирану Вељкову ногу. Из љубави према Влаховићу, а како је остао без сина, поклонио му је поменуту кућу.

У Паризу 1938. упознаје Јосипа Броза, генералног секретара КПЈ, који му саопштава да је одлучено да Влаховић оде у Москву као представник СКОЈ-а у Комунистичкој омладинској интернационали. Влаховић у Совјетском Савезу проводи наредних шест година, где 1941, након избијања устанка у окупираној Југославији, покреће радио-станицу „Слободна Југославија” као одговор на наративе југословенске емиграције, у којима су се успеси Народноослободилачке борбе приписивали искључиво четничком покрету. Радио-станица је као изворе користила медијске сервисе западних земаља, али и нацистичку и квислиншку штампу. Посебно драгоцен материјал били су изводи из писама немачких војника страдалих или заробљених на Источном фронту, којима су из Југославије писали браћа, другови и рођаци, обавештавајући их из прве руке о томе какав третман окупаторска војска доживљава на југословенској територији.

Предаја ратне заставе југословенској бригади у СССР-у, 12. 3. 1944.

Архив Југославије, Београд

Приликом боравка у СССР-у, Влаховић упознаје Миру Вајбергер, која се у детињству са породицом политичких емиграната из Словеније преселила у СССР. Мира је била удовица, и из два претходна брака имала је две ћерке, Светлану и Јелену, које је Влаховић усвојио, а заједно су добили два сина, Слободана и Бранка. Влаховић се у Београд враћа совјетским војним авионом марта 1945. године.

Вељко Влаховић и Александар Ранковић у Кошутњаку, Београд, 1945.

Народни музеј Црне Горе, Цетиње

Централни комитет Комунистичке партије Југославије (ЦК КПЈ) поверава му агитационо-пропагандни рад, а јуна 1948. први пут бива и изабран у чланство ЦК ‒ тело у које ће бити биран до краја живота. У првим годинама после рата обављао је дужности на међународној политичкој сцени: као заменик министра иностраних послова ФНРЈ (1951–1952), и шеф југословенске делегације на заседању Генералне скупштине УН 1952. Касније, као директор листа „Борба” (1953) преузима и уређивачку улогу овог тада најтиражнијег дневног листа у Југославији, а потом и политичке функције у Београду, у својству председника Градског комитета Савеза комуниста Београда (1968–1970).

Вељко Влаховић с учесницама Конференције за друштвену активност жена, Загреб, 1961.

Народни музеј Црне Горе, Цетиње

Након Резолуције Информбироа 1948, Југославија улази у процес редефинисања спољне политике, постајући отворенија за сарадњу са западним земљама, а уједно покушавајући да на међународној политичкој сцени концептуализује нови, средњи пут заједно са државама Африке и Азије. Покрет неангажованих, односно несврстаних земаља, формално је основан на Првој конференцији неангажованих земаља одржаној 1961. у Београду, окупљајући 25 држава и 3 земље са статусом посматрача. Међу државама оснивачима истицале су се Индија, Египат, Индонезија, Гана и Југославија, уз бројне учеснице из Азије и Африке ‒ Ирак, Иран, Пакистан, Авганистан, Етиопија, Судан, Тунис, Алжир, Мароко, Шри Ланка, Бурма (Мјанмар), Камбоџа и друге, које су у том тренутку градиле неблоковску спољну политику. Влаховић је током 1960. у дипломатским мисијама у Азији радио на ширењу подршке за несврстани политички курс Југославије, а био је и члан југословенске делегације на оснивачкој конференцији 1961. године у Београду. У току припрема за овај самит он води и дневничке белешке, које се чувају у Народном музеју Црне Горе (НМЦГ) у Цетињу, а које су 2021. године објављене под насловом Conference de Belgrade: дневнички записи Вељка Влаховића са Београдске конференције 1961. Уредница ове публикације је Божена Миљић, која заједно са Љиљаном Караџић потписује и ауторство прве изложбе о Вељку Влаховићу ‒ „На страни слободе и правде: Легат Вељка Влаховића” одржане 2018. године у НМЦГ.

Југословенска делегација на Београдској конференцији Покрета неангажованих земаља. На фотографији: Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Владимир Бакарић, Вељко Влаховић и Коча Поповић, 1–6. 9. 1961.

Музеј Југославије, Београд

Године 1968. Влаховић се поново нашао међу студентима, али овог пута као представник власти. Иако је непосредан повод за демонстрације 1968. био сукоб са полицијом када су предност за улазак на концерт добили учесници Омладинских радних акција насупрот студентима, побуна врло брзо добија социјални карактер: студенти се буне због нарастајућег друштвеног раслојавања, а најрадикалнија парола која се јавља је „Доле црвена буржоазија”. Када су 3. јуна 1968. у Новом Београду започели преговори са студентима, у делегацији представника власти био је и Вељко Влаховић, којег су студенти дочекали са паролама „Вељко, сети се Шпаније” и „Вељко, води нас”. Други високи званичник који је учествовао у овим преговорима био је тадашњи председник Скупштине НР Србије, Милош Минић. И Влаховић и Минић учествовали су у студентским демонстрацијама тридесетих година 20. века, због чега су, између осталог, имали доста легитимитета и уживали извесно поверење окупљених студената. Протест 1968. године био је обележен и полицијским насиљем у ком су, поред студената, били повређени и неки од представника државне и партијске администрације. Демонстрације су окончане 9. јуна 1968, након обраћања председника државе Јосипа Броза и испуњења једног дела студентских захтева.

Партијско политичко руководство (Вељко Влаховић, Милош Минић, Бранко Пешић, Мирослав Печујлић, Симеон Затезало) долази да разговара са студентима, 1968. Фото: С. Крагујевић

Музеј Југославије, Београд

Вељко Влаховић се 1973. године разболео, и лечио се у Лондону, Београду и Женеви. Након успешно обављене операције у Женеви, отишао је на вечеру код свог хирурга, где је и преминуо 10. марта 1975. Већ у мају исте године, опеван је у гусларском епу „Нашем великану Вељку Влаховићу”, објављеном у изведби народног гуслара Воје Радусиновића. Тиме су слободарске и борбене врлине, стремљења и идеали овог учесника Шпанског грађанског рата, народног хероја Југославије и јунака социјалистичког рада, заокружене традицијом из које је и поникао.

Сахрана Вељка Влаховића, Београд, 1975.

Музеј Југославије, Београд

На изложби „Вељко Влаховић ‒ глас слободне Југославије” можете видети и фотографије са сахране, али и примерак „Борбе”, дневног листа који је три дана на насловници тематизовао смрт и сахрану свог некадашњег уредника.

Легат Вељка Влаховића чува се у Народном музеју Црне Горе у Цетињу, где је 2018. године била отворена изложба „На страни правде и слободе: Легат Вељка Влаховића”, ауторки Божене Миљић и Љиљане Караџић. Изложба је, у благо измењеном и допуњеном концепту, уз грађу из Музеја Југославије и Архива Југославије, под називом „Вељко Влаховић – глас слободне Југославије”, отворена у Музеју Југославије у мају 2025. године као прва биографска изложба приређена у овој институцији. Ауторски тим испред Музеја Југославије чиниле су Душица Стојановић и Љубица Влаховић. Изложба je отворена до 1. фебруара 2026.