Пројекат „Отварамо депо” у контексту прoмишљања југословенског наслеђа

Рад на концепцији, систематизацији и (ре)интерпретацији фонда део су активног процеса самопромишљања институције музеја. Недостатак општег консензуса о наслеђу Југославије и релативно кратка историјска дистанца утицали су и на начине на које се о фонду Музеја мисли. Наиме, наслеђе није ограничено само на предмете, збирке и фондове музеја већ обухвата мрежу установа културе, локалитете, окружење, ширу и ужу друштвену заједницу. Уз то, оно се непрестано ствара и мења, зависећи од позиција с којих се интерпретира, као и контекста у којима се промишља. Пројекат „Отварамо депо” у корелацији је са закључцима радне групе за систематизацију фонда Музеја Југославије. Они теже флуидно-модуларној партиципативној концепцији која се темељи на рефлексивном, интегративном и динамичком приступу баштини.

Предисторија рада на пројекту Отварамо депо може се мапирати кроз неколико иницијатива да се ревалоризује и критички интерпретира фонд Музеја, као материјално сведочанство о политичкој и друштвеној историји ових простора. Још од 2000. године појављују се први пројекти с проблемским приступом, а више од деценије трају спорадични подухвати које одликују напори да се два сасвим хетерогена, али јасно симболички омеђена фонда – Меморијалног центра Јосип Броз Тито и Музеја револуције народа и народности Југославије – испреплету тако да на адекватан начин представе државу и друштво. Ови покушаји, обележени неслагањима не само у погледу тога шта се може назвати југословенским наслеђем већ и различитог разумевања појма наслеђа уопште, проблематизовали су више пута саму премису о потреби за потпуном интеграцијом фондова.

Актуелни процес систематизације фонда и развоја концепције МИЈ започет je 2015. године и темељи се на теоријским позицијама нове музеологије и херитологије. Најзначајнија новина у новој систематизацији фонда јесте то што се фондови двеју директно наслеђених институција посматрају као два велика артефакта. Јукстапозиционирање институција Меморијалног центра Јосип Броз Тито и Музеја револуције народа и народности Југославије, чије су збирке настајале у слично време али на сасвим различит начин, омогућава непосредније тумачење идеја које су иза тих творевина стајале. Уједно они представљају и основне ресурсе за даљи рад и динамичан приступ дефинисању и обликовању југословенског културног наслеђа.

Ова два фонда која су спојена у један 1996. – у оквиру тада основаног Музеја историје Југославије – по много чему су различита. С једне стране, историчарско-документарно усмерење Музеја револуције, његове прецизно разрађене методологије хронолошке и тематске обраде предмета, формирале су уређену целину с јасним политикама даљег колекционирања. С друге стране, фонд Меморијалног центра Јосип Броз Тито, који је инкорпорирао и фонд претходне институције на истој локацији, Музеја 25. мај, као и далеко мањег Музеја 4. јул, имао је недостатак обједињене документације, непотпуну обрађеност збирки, а постојала је и објективна немогућност планирања даљих аквизиција. У нарочитом контрасту наспрам методологија МРННЈ био је „стихијски” настанак обриса највећег дела фонда, услед специфичног одсуства других критеријума до критеријума поклона председнику државе. Једини део фонда поклона за који би се могло рећи да је Тито креирао колекционирањем јесте југословенска ликовна уметност и део библиотеке.

Фонд Музеја револуције народа и народности Југославије, сагледан као целина, представља комплексан и јединствен артефакт са значајним интерпретативним потенцијалом. Он говори о начинима на које је, у периоду када је Музеј настао и радио, промишљана институција једног од политички најважнијих државних музеја. Такође, из саме концепције Музеја и структуре фонда може се видети како је поимана и документована револуција и стварање нове државе, али и како се државни апарат легитимисао кроз музеолошку и с њом повезану педагошку праксу. Извесне трансформације које су уследиле након 1990. године биле су малог обима и утицаја и пре сведоче о дезинтеграцији целог друштвено-политичког система и свеопштој конфузији тог времена, него о озбиљном промишљању музеализације југословенског наслеђа.

За разлику од музеја револуције у другим републикама који су након краја Југославије прерасли у музеје савремене историје (Музеј новије историје у Словенији, Музеј Војводине, Хрватски повијесни музеј…), МРННЈ је у оквиру МИЈ, стицајем околности, остао обједињен. Тако смо и добили прилику да га третирамо као целисходан продукт југословенског друштвено-политичког система. Будући да је претходно концептуално заокружен и фонд Меморијалног центра ЈБТ, ове две симболичке целине, као кључни ресурси, остављају слободу за даље динамично дефинисање концепције и развоја Музеја.

Историјско-меморијални фонд Јосипа Броза Тита¹ по садржају је најразноврснији, а по броју предмета највећи у фонду Музеја Југославије. Настајао је од 1944. до 1980.² године и може се груписати у три целине у односу на начин настанка и примарне карактеристике предмета: 1. Поклони, 2. Јосип Броз Тито као државник и 3. Реалије. Посебну целину чини Библиотека Јосипа Броза због формално-правног статуса који ужива као културно добро од великог значаја. Тако заснована подела музеолошки је утемељена и функционална, али треба је схватити условно јер постоје целине чији се садржај преклапа.

Поклони су најбројнији и најкарактеристичнији део фонда Ј. Б. Титa, и за разлику од збирки које сведоче како о Брозовој политичкој и државничкој активности, тако и о практичном животу, а чији је садржај типски, корпус поклона има карактер музеја као слике света. Различити дародавци разлог су изразите хетерогености овог дела фонда, у коме су заступљени предмети од изузетне материјалне и културно-историјске вредности до оних који се сврставају у категорију ефемерних, у уметничком смислу тривијалних или материјално безвредних, а који су, како то савремена музеолошка пракса показује, важни сведоци различитих времена и култура. Тито је заједнички именитељ свих предмета, али он је у самом процесу размене пасивизиран јер се поглед окреће од њега ка дару као репрезенту дародавца и до изражаја долазе обележја предмета кроз која се јавља глас онога који дарује. Тако се може рећи да је ова континуирана акумулација створила кабинет чуда Југославије.

Основне идеје и смернице развоја концепције Музеја Југославије

Радна група задужена за систематизацију фонда предложила је да се развијање концепције Музеја настави упоредо с радом на сталној поставци кроз све њене фазе, уважавајући, али и преиспитујући резултате до којих се дошло.
Концепција МИЈ и рад на будућем прикупљању грађе треба да буду засновани на:

• јасно дефинисаној теоријској и концептуалној позицији;
• избегавању стандардне замке процеса музеализације – тенденције формирања тоталне „слике света”, односно формирања музеја као тоталитета стварности;
• разумевању наслеђа као динамичног процеса у коме се оно константно изнова ствара;
• уважавању позитивних искустава двадесетогодишњег постојања МИЈ;
• сарадњи с појединцима и установама које се баве науком, културном политиком и баштињењем, радом на заједничким пројектима и разменом искустава;
• укључивању шире заинтересоване јавности путем разних анимационих, дискусионих програма и других видова партиципације.

Такво схватање води нас ка интегративном сагледавању (југословенске) баштине уместо затворености у оквире сопственог фонда и доминантном партикуларном приступу наслеђу. Промена имена у Музеј Југославије представља тежњу да се делокруг истраживања усмери и на спектар различитих феномена који обележавају југословенско наслеђе и југословенско искуство, а препознати су у актуелним истраживањима и музејској пракси. Области истраживања и даље су концентрисане на Краљевину СХС, Краљевину Југославију и социјалистичку Југославију, као државне оквире свих југословенских народа у „кратком ХХ веку”, у којима је, између осталог, на различите начине покушавано формирање југословенског идентитета. Пажња је сада усмерена и на развој југословенске идеје од првих манифестација средином XIX века до државног отелотворења 1918, као и на друштвене, културне и идентитетске форме које опстају и након политичког нестанка Југославије.

Музеј се оријентише ка мапирању специфичних и/или аутентичних феномена које је генерисало постојање југословенске државе. Фокус се с нормативног оквира помера на феномене које је он изнедрио: трансформације, нове форме и праксе у култури, схваћеној кроз антрополошку дефиницију укупног људског стваралаштва. Комбинације старих с новим праксама дале су профил југословенском искуству са специфичностима локалног и регионалног контекста. Те промене које проистичу из нормативног оквира – државе – омеђене дефинисаним координатама времена и простора и специфичним друштвеноисторијским околностима у великој мери огледају се у фонду Музеја.

¹ Степен обраде предмета и ниво истражености фонда условили су да у великој мери поштујемо конвенционалну поделу према врсти музејских предмета; на основу анализе извештаја о ревизији, ранијих предлога систематизације фонда, непосредног искуства у раду с предметима и уз консултације с колегама кустосима, издвојиле су се засебне целине у складу са историјско-меморијалним и симболичким карактером Брозовог фонда.
² Иако се за годину затварања фонда узима година Титове смрти, постоје предмети који су му упућени и касније. Ти постхумни дарови груписани су у збирку симболичног назива „4. мај”, према датуму Титове смрти.