Писмо Харалампију – библиофилска реткост

У духовној клими просветитељства, идејно-интелектуалног покрета који је захватио читав XVIII век, истакао се Доситеј Обрадовић (око 1739 – 1811), велики српски просветитељ, реформатор, књижевник, преводилац и први министар просвете у Србији. Био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета. Захваљујући широком образовању које је стекао путујући по Европи, био је један од најученијих Срба свога времена. Целокупним својим стваралаштвом означио је прекретницу у историји српске књижевности. С једне стране, поставио је народни језик као темељ нове књижевности, а с друге, увео европску књижевну и културну традицију. Његов стваралачки опус је прожет мислима, поукама и саветима упућеним читаоцима како да воде свој живот према идеалима истине и добра. Увидевиши да је народ основна снага културног и националног напретка, Доситеј је уложио све напоре за његово културно уздизање и истовремено ударио свим силама на духовни сталеж као највећег противника просветитељских идеја. Читав његов просветитељски рад има општенародни карактер и осликава друштвене и културне тежње свих народних слојева. Усмерен је ка томе да ослободи народне масе од незнања и унесе у њих просвету. На тај начин народ ће стећи духовну слободу ширењем научних истина кроз писану реч. “Књиге, браћо моја, књиге,… а не звона и прапорце! Књиге, предраги и непрецењени небесни дар, просвећених умова поносите кћери!…” – узвикивао је Доситеј.

Писмо Харалампију или Љубезни Харалампије је први Доситејев штампани рад упућен у Трст на име пријатеља Харалампија Мамуле. Писмо је објављено у Лајпцигу априла 1783. године и представља једну врста молбе пријатељу да му помогне у штампању његовог дела Совјети здраваго разума. Како је штампање књига у тадашње време било много скупо, Доситеј је био принуђен да потражи помоћ од Харалампија, сматрајући да ће се наћи који “Сарајлија и Требињац, Новосађанин и Осечанин” који би могао да финансира штампу његовог дела.

У фонду Библиотеке целина Јосипа Броза Тита налази се један библиофилски примерак Писма Харалампију. Реч је о јубиларном издању са специјалном техничком и уметничком опремом које је колектив издавачког предузећа Просвета из Београда поклонио и посветио председнику Јосипу Брозу Титу за његов седамдесети рођендан, 25. маја 1962. године. Писмо је дуги низ година чувано у трезору виле „Мир“ („Маршалове интимне резиденције“). Објављено је 1961. године поводом 150-годишњице смрти Доситеја Обрадовића. Репродуковано је у 57 примерака формата 29 x 52 цм и изведено у сито штампи на 23 листа фурнира финске брезе. Корице су израђене од шпер плоче и пресвучене пурпурним сомотом, а потом декорисане бакарним лимом. Издање је опремио и илустровао ликовни уметник Радомир Стевић Рас. У вези са Расовим опремањем књижевних дела Вања Краут у свом тексту у каталогу Радомир Стевић Рас Београд, 1987: 1931/1982/1987. примећује: “Са корицама пресвученим црвеним сомотом и са оковима од бакра, Расово издање подсећа на стару, средњовековну књигу. Графике, стилизоване у изразу, асоцијативне и декоративне истовремено, делују као фино чипкасто ткање и представљају и илустрацију али и потпуно самостално ликовно дело.”

Писмо Харалампију представља истовремено и књижевни проглас и просветитељски манифест. У овом програмском делу, Доситеј се залаже за одбацивање црквенословенског као народу неразумљивог језика и увођење народног језика у књижевност, сматрајући језик најјачом везом међу људима и основом културе и напретка једног народа. Истичући да од Јадранског мора до реке Дунав живе људи који једним језиком говоре, Доситеј открива своју намеру да штампа једну књигу на општем народном језику намењену и образованом и простом народу, како би се народ могао просветити и културно уздизати. Писмо је прожето и залагањем за просвећеност народа у европском духу кроз ослобађање од традиционалних схватања, али и позивањем на верску толеранцију. Истовремено, ово дело покреће актуелна питања из разних сфера живота и садржи идеје које се могу сматрати универзалним.

У духовној клими просветитељства, идејно-интелектуалног покрета који је захватио читав XVIII век, истакао се Доситеј Обрадовић (око 1739 – 1811), велики српски просветитељ, реформатор, књижевник, преводилац и први министар просвете у Србији. Био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета. Захваљујући широком образовању које је стекао путујући по Европи, био је један од најученијих Срба свога времена. Целокупним својим стваралаштвом означио је прекретницу у историји српске књижевности. С једне стране, поставио је народни језик као темељ нове књижевности, а с друге, увео европску књижевну и културну традицију. Његов стваралачки опус је прожет мислима, поукама и саветима упућеним читаоцима како да воде свој живот према идеалима истине и добра. Увидевиши да је народ основна снага културног и националног напретка, Доситеј је уложио све напоре за његово културно уздизање и истовремено ударио свим силама на духовни сталеж као највећег противника просветитељских идеја. Читав његов просветитељски рад има општенародни карактер и осликава друштвене и културне тежње свих народних слојева. Усмерен је ка томе да ослободи народне масе од незнања и унесе у њих просвету. На тај начин народ ће стећи духовну слободу ширењем научних истина кроз писану реч. “Књиге, браћо моја, књиге,… а не звона и прапорце! Књиге, предраги и непрецењени небесни дар, просвећених умова поносите кћери!…” – узвикивао је Доситеј.

Писмо Харалампију или Љубезни Харалампије је први Доситејев штампани рад упућен у Трст на име пријатеља Харалампија Мамуле. Писмо је објављено у Лајпцигу априла 1783. године и представља једну врста молбе пријатељу да му помогне у штампању његовог дела Совјети здраваго разума. Како је штампање књига у тадашње време било много скупо, Доситеј је био принуђен да потражи помоћ од Харалампија, сматрајући да ће се наћи који “Сарајлија и Требињац, Новосађанин и Осечанин” који би могао да финансира штампу његовог дела.