Pismo Haralampiju – bibliofilska retkost

U duhovnoj klimi prosvetiteljstva, idejno-intelektualnog pokreta koji je zahvatio čitav XVIII vek, istakao se Dositej Obradović (oko 1739 – 1811), veliki srpski prosvetitelj, reformator, književnik, prevodilac i prvi ministar prosvete u Srbiji. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Zahvaljujući širokom obrazovanju koje je stekao putujući po Evropi, bio je jedan od najučenijih Srba svoga vremena. Celokupnim svojim stvaralaštvom označio je prekretnicu u istoriji srpske književnosti. S jedne strane, postavio je narodni jezik kao temelj nove književnosti, a s druge, uveo evropsku književnu i kulturnu tradiciju. Njegov stvaralački opus je prožet mislima, poukama i savetima upućenim čitaocima kako da vode svoj život prema idealima istine i dobra. Uvideviši da je narod osnovna snaga kulturnog i nacionalnog napretka, Dositej je uložio sve napore za njegovo kulturno uzdizanje i istovremeno udario svim silama na duhovni stalež kao najvećeg protivnika prosvetiteljskih ideja. Čitav njegov prosvetiteljski rad ima opštenarodni karakter i oslikava društvene i kulturne težnje svih narodnih slojeva. Usmeren je ka tome da oslobodi narodne mase od neznanja i unese u njih prosvetu. Na taj način narod će steći duhovnu slobodu širenjem naučnih istina kroz pisanu reč. “Knjige, braćo moja, knjige,… a ne zvona i praporce! Knjige, predragi i neprecenjeni nebesni dar, prosvećenih umova ponosite kćeri!…” – uzvikivao je Dositej.

Pismo Haralampiju ili Ljubezni Haralampije je prvi Dositejev štampani rad upućen u Trst na ime prijatelja Haralampija Mamule. Pismo je objavljeno u Lajpcigu aprila 1783. godine i predstavlja jednu vrsta molbe prijatelju da mu pomogne u štampanju njegovog dela Sovjeti zdravago razuma. Kako je štampanje knjiga u tadašnje vreme bilo mnogo skupo, Dositej je bio prinuđen da potraži pomoć od Haralampija, smatrajući da će se naći koji “Sarajlija i Trebinjac, Novosađanin i Osečanin” koji bi mogao da finansira štampu njegovog dela.

U fondu Biblioteke celina Josipa Broza Tita nalazi se jedan bibliofilski primerak Pisma Haralampiju. Reč je o jubilarnom izdanju sa specijalnom tehničkom i umetničkom opremom koje je kolektiv izdavačkog preduzeća Prosveta iz Beograda poklonio i posvetio predsedniku Josipu Brozu Titu za njegov sedamdeseti rođendan, 25. maja 1962. godine. Pismo je dugi niz godina čuvano u trezoru vile „Mir“ („Maršalove intimne rezidencije“). Objavljeno je 1961. godine povodom 150-godišnjice smrti Dositeja Obradovića. Reprodukovano je u 57 primeraka formata 29 x 52 cm i izvedeno u sito štampi na 23 lista furnira finske breze. Korice su izrađene od šper ploče i presvučene purpurnim somotom, a potom dekorisane bakarnim limom. Izdanje je opremio i ilustrovao likovni umetnik Radomir Stević Ras. U vezi sa Rasovim opremanjem književnih dela Vanja Kraut u svom tekstu u katalogu Radomir Stević Ras Beograd, 1987: 1931/1982/1987. primećuje: “Sa koricama presvučenim crvenim somotom i sa okovima od bakra, Rasovo izdanje podseća na staru, srednjovekovnu knjigu. Grafike, stilizovane u izrazu, asocijativne i dekorativne istovremeno, deluju kao fino čipkasto tkanje i predstavljaju i ilustraciju ali i potpuno samostalno likovno delo.”

Pismo Haralampiju predstavlja istovremeno i književni proglas i prosvetiteljski manifest. U ovom programskom delu, Dositej se zalaže za odbacivanje crkvenoslovenskog kao narodu nerazumljivog jezika i uvođenje narodnog jezika u književnost, smatrajući jezik najjačom vezom među ljudima i osnovom kulture i napretka jednog naroda. Ističući da od Jadranskog mora do reke Dunav žive ljudi koji jednim jezikom govore, Dositej otkriva svoju nameru da štampa jednu knjigu na opštem narodnom jeziku namenjenu i obrazovanom i prostom narodu, kako bi se narod mogao prosvetiti i kulturno uzdizati. Pismo je prožeto i zalaganjem za prosvećenost naroda u evropskom duhu kroz oslobađanje od tradicionalnih shvatanja, ali i pozivanjem na versku toleranciju. Istovremeno, ovo delo pokreće aktuelna pitanja iz raznih sfera života i sadrži ideje koje se mogu smatrati univerzalnim.

Neke od takvih ideja su:
– Jezik vredi onoliko, koliko ga ljudi koristi (“Koja je nama korist od jednog jezika kojega u celom narodu od deset hiljada jedva jedan kako valja razume i koji je tuđ materi mojoj i sestrama?”)
– Uzrok mržnje i netrpeljivosti među ljudima leži u neznanju („A zašto, dakle, u svakom zakonu ima zlih i nepravednih ljudi? Nije tome zakon uzrok, nego nerazumevanje, slepoća uma, pokvareno, pakosno i zlo srce i preko mere ljubav prema samom sebi.“)
– Otvorenost ka promenama je ključ progresa („Samo prostota i glupost zadovoljava se svagda pri starom ostati. Zašto je drugo bog dao čoveku razum, rasuđivanje i slobodnu volju nego da može rasuditi, raspoznati i izabrati ono što je bolje? A šta je drugo bolje nego ono što je korisnije? Što god ne prinosi kakvu bilo korist, nema ničeg dobrog u sebi. Zašto bi se, dakle, mi Srbi kolebali u takvom i tolikom korisnom i pohvale dostojnom delu ostalim slavnim narodima sledovati? “)

U svojoj monografiji Jugoslovenska misao Ferdo Šišić je proučavajući razvoj jugoslovenske ideje od 1790. do 1918. godine predstavio Dositeja Obradovića kao prvog “evangelistu ideje jugoslovenskoga narodnog jedinstva” u “novo doba”. Dositej je u Pismu upućivao na etničku srodnost većine Južnih Slovena, odnosno njihovu bliskost po jeziku i rodu, bez obzira na verske podele. U prilog tome govore sledeća njegova razmatranja: “Ko ne zna da žitelji Crne Gore, Dalmacije, Hercegovine, Bosne, Srbije, Hrvatske – sem kajkavaca – Slavonije, Srema, Bačke i Banata – sem Rumuna – jednim istim jezikom govore? Govoreći o narodima koji u ovim pokrajinama žive, ubrojio sam koliko pripadnike grčke crkve, toliko i katolike, ne isključujući ni same Turke, Bošnjake i Hercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a narodnost i jezik nikada. Bošnjak i Hercegovac Turčin on se Turčin po veri zove, a po narodnosti i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci: Bošnjaci i Hercegovci dokle god Bog svet drži. Oni se zovu Turci, dok Turci tom zemljom vladaju, a čim se pravi Turci vrate u svoju zemlju otkuda su i došli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci, i biće što su njihovi stari bili. “

Prema Jovanu Skerliću, Dositejeve ideje o “jugoslovenskom narodnom jedinstvu” iznete su u vreme kada između pojedinih delova srpskog naroda nije bilo “gotovo nikakvoga zajedničkog osećanja” krajem XVIII veka i najavljuju početak jednog novog razdoblja u životu južnoslovenskih naroda.