Последња младост у Југославији
17.12.2011-15.01.2012.
Изложба Последња младост у Југославији бави се продукцијом омладинске алтернативне поп културе у СФРЈ крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века у институционалним оквирима (културни центри, званични медији, омладинска штампа) и на њиховим маргинама (неформалне друштвене мреже којима се дистрибуирању фанзини и друге „уради сам“ творевине). Млади аутори, охрабрени новим слободама у изражавању које је освојио панк покрет, уводе тада нове и, у односу на раније периоде, веома демократизоване форме самоорганизовања и поткултурног деловања на пољу масовне културе. То се манифестује у свим областима јавног живота, а полазна тачка дејства је нова независна музичка сцена, коју прате фанзини и други неофицијелно произведени графички материјал, омладинска штампа, официјелни медији, попут Радио телевизије Београд. Око музичке сцене се организује производња нових форми друштвености (које су спој концерата, журки и спонтаних уметничких акција), разних артефаката (флајери, постери и музичке касете, стрипови, слике и ауторски фанзини и часописи), и, што је јако битно, имиџа, односно изгледа и појавности.
Друштвено-политичким контекстом у коме се тај процес одвија доминирају расправе око Устава из 1974. и његових последица, које се, између осталог, огледају у слабљењу савезних органа и јачању политичких и културних елита у републикама, које почињу да се декларишу национално. То је време када, некада јединствени, југословенски културни простор почиње да се фрагментира, и официјелна и дисидентска културна сфера се разлажу на српску, хрватску, словеначку итд.
Нова омладинска културна јавност са краја седамдесетих и почетком осамдесетих још није део тог процеса, и поткултурне појаве из којих она црпи методе и начине делања немају национални предзнак. „Последња младост у Југославији“ је у том смислу назив за последњи талас иновација у интегралном југословенском културном простору, које су спајале елитну и популарну културу и формативно утицале на више генерација младих који су одрастали у позним годинама југословенског самоуправног социјализма. Те културне иновације имају порекло изван тада постојећих институција, али су их институције веома брзо препознале и промовисале, да би их, не много након тога, чак и тржиште усвојило и инструментализовало преко индустрије забаве.
Последња младост у Југославији се бави периодом иницијације и институционалног препознавања културне матрице, која је касније названа „новоталасном“. Фокус је на времену када доминира импровизација и експеримент, на времену пре него што су амблематске музичке групе потписале уговоре са великим издавачким кућама и постале део југословенског мејнстрима.
Када је одређиван временски оквир који изложба обухвата, водило се рачуна о томе да пре 1977. године израз који карактерише ову продукцију још није развијен до препознатљивости, а да се та препознатљивост већ око 1984. године претвара у маркетиншко средство издавачких кућа. Наиме, већ око 1984. године је већина актера те алтернативне сцене или прешла у професионалце или потпуно престала да се бави уметношћу, то јест, иницијални елемент самоорганизације је нестао. Фокус на Београд је овог пута начињен из практичних разлога, будући да је количина необрађене релевантне грађе толика да чак ни београдска сцена није могла да буде представљена у свим својом аспектима на адекватан начин. Ово ауторско виђење београдске епизоде Последње младости у Југославији се стога нуди као предлог за даље истраживање, које је могуће само путем сарадње више центара са подручја бивше Југославије.
Организујући изложбу у музеју наглашавмо потребу да се културно наслеђе социјализма – иако везано за релативно скору прошлост – обрађује и чува као релевантна културна баштина од значаја за будуће генерације.
Аутори: Марина Мартић и Стеван Вуковић
Дизајн: Моника Ланг и Андреја Мирић
Продукција: МИЈ, Академика, СКЦ, РТС.
Реализацију помогли Министарство културе, информисања и информационог друштва Републике Србије, МАСЕЛ, Биро Ивес Сервиc
Предисторија: Основа за разумевање Музеја Југославије
На обликовање европског типа музеја утицале су бројне праксе и концепти сакупљања, чувања и употребе предмета.
Музејска лабораторија
Отворено истраживање и преиспитивање југословенског наслеђа
Нова мапирања Европе