Други светски рат на малим екранима – белешке историчара и историчарке у изолацији

Шта су претходних недеља основношколци у Србији и Црној Гори, заглављени у својим домовима, научили о Другом светском рату на територији Југославије? Како би изгледало поређење белешки са онлајн часова историје из Београда и са Цетиња? Ко су били носиоци антифашистичког отпора, а ко је сарађивао са окупатором?

У години у којој обележавамо значајан јубилеј – седамдесет пет година од краја Другог светског рата и победе над фашизмом, није било великих свечаности, војних парада и окупљања, уз изузетак Белорусије. Док смо претходних недеља седели затворени у својим домовима, грозничаво прионули на велико спремање, коначно нашли времена да распремимо оставу или сортирамо библиотеку, и слушали изразе борбене реторике светских државника, који су као по договору понављали да је ситуација у којој се данас налазимо највећи изазов са којим се свет суочио од краја Другог светског рата, неки од нас имали су прилику да на малим екранима – и то на јавном сервису – виде школски пример историјског ревизионизма тог истог рата.

Догађај који се нашао у жижи јавности јесте час историје на којем је наставник назвао Милана Недића чувеним генералом из Првог светског рата, веома познатим херојем и битном националном фигуром, човеком који је спасавао избеглице, покушао да помогне и предупреди губитак српског националног тела тиме што је позивао народ да се не диже против окупатора. Та лекција из историје била је неизоставна тема разговора двоје историчара, кустоскиње и кустоса, колега и пријатеља, заглављених у својим домовима у Београду и на Цетињу. Уместо да се посветимо оставама, одлучили смо да подробније завиримо у школске клупе пред малим екранима у Србији и Црној Гори, са циљем да укажемо на још нека кључна спорна питања и истовремено се осврнемо на однос према антифашистичком наслеђу, борби и Другом светском рату у двема државама, насталим распадом социјалистичке Југославије, државе која је у том рату и искована.

Боље рат него пакт!

Прича о рату почиње приступањем Краљевине Југославије Тројном пакту од стране владе Цветковић–Мачек. Разлози за овај чин налазе се у геополитичком положају Југославије, будући да је са свих страна, изузев Грчке, била окружена чланицама пакта. Осмацима у Србији су догађаји који су уследили – најпре преврат, а затим масовне демонстрације 27. марта – представљени врло поједностављено, једнострано и суштински нетачно: … делују стране обавештајне службе, које 27. марта изазивају демонстрације на улицама предвођене патриотским елементом у Југославији и долази до чувених излива патриотизма – Боље рат него пакт; Боље гроб него роб… Затим долази до преврата.

У Црној Гори, са друге стране, ови догађаји су једноставно описани као масовне демонстрације незадовољног становништва из свих крајева Југославије, када су у многим већим градовима деца, жене, одрасли, старци узвикивали чувене пароле. Овакви неусаглашени наративи само потврђују нешто што је већ добро познато – да до данас постоје различита тумачења ових догађаја, од одрицања до глорификације. Међутим, упркос опречним вредновањима, накнадним присвајањима од стране КПЈ или ројалиста, или приписивању 27. марта искључиво британској обавештајној служби, овај датум симболише одлучно антифашистичко опредељење најразличитијих сегмената југословенског друштва. Такође, треба узети у обзир и да су демонстрације одржане 27. марта имале одјек у медијима широм света, као и морални подстицај у отпору фашизму у околностима када су силе Тројног пакта окупирале већи део Европе. Уколико 27. март сведемо искључиво на чин патриотизма или резултат деловања страних обавештајних служби, заправо негирамо његов суштински антифашистички карактер.

За какву се Југославију ко борио?

Једно од најспорнијих питања, када говоримо о Другом светском рату у Југославији, јесте однос партизанског покрета под руководством Јосипа Броза Тита и КПЈ и четничког покрета Драгољуба Драже Михаиловића. У складу са изменама, које су претрпели уџбеници у Србији у последњих двадесет година, чиме се опсежно бавила Дубравка Стојановић, ђацима су и путем онлајн наставе ова два покрета представљена као равноправни. Уз то, оба покрета су се борила за обнављање југословенске државе, наравно уз објашњење да за КПЈ овај рат није био само ослободилачки, већ и револуционарни, што је значило стварање нове државе, по угледу на совјетски систем, комунистичке, у којој би народ био власник средстава за производњу. Насупрот овоме, четнички покрет залагао се да остане Краљевина Југославија, где ће српски национални простор бити специјално омеђен… Постојала би у сличном капиталистичком односу, какав је био до пре рата. Наставник закључује да су управо ове разлике онемогућиле сарадњу два покрета и довеле до њиховог сукоба. Оно што је врло уочљиво, првенствено у првих пет лекција, јесте потпуно одсуство термина антифашизам, односно антифашистички покрети. Уместо тога, користе се изрази попут слободарски покрети или слободољубиви народи. Овакво одсуство јасних идеолошких одредница ствара простор за релативизацију и различите интерпретације у којима напослетку ученицима у Србији ниједном није експлицитно речено да је четнички покрет сарађивао са окупатором, већ су се без икаквог објашњења четници у лето 1944. године одједном силом прилика нашли у истим рововима са немачким, бугарским и осталим квислиншким јединицама у борби против партизана и Црвене армије, иако је претходно речено, недовољно прецизно, да је на Техеранској конференцији југословенска страна призната као страна у рату. Ипак, у једној од наредних лекција о систематизацији градива, наставница (дошло је до промене предавача) уводи термин антифашистички покрети и методолошки иде корак даље упознајући ђаке са анализом историјских извора. Најпре упоређује потернице које су немачке окупационе власти издале за Брозом и Михаиловићем, као темељни доказ да су у питању два равноправна покрета, будући да су их и немачке власти тако посматрале. Управо су ове потернице један од најчешћих аргумената ревизионистичке историографије. Међутим, њих треба посматрати у ширем контексту – издате су 1943. године (што се у предавању не наводи), када се очекивала савезничка инвазија и када је било неопходно осигурати позадину чак и од најмањих непоузданих елемената. Даље, као очигледан индикатор четничког антифашистичког опредељења, наставница пред ђацима сучељава два извора – фотографију где четници газе заставу Трећег рајха и документ са одлукама ИИ заседања АВНОЈ-а. Неумитно се поставља питање како то да се уместо фотографије није определила за неки писани извор, попут одлуке или наредбе четничког покрета? Можемо само претпоставити да би вероватно било далеко проблематичније ставити на исту разину одлуке о оснивању „нове, на националном братству и равноправности засноване Југославије, као заједничке домовине свих њених народа” са наредбама и одлукама  о етничком чишћењу и омеђавању српског етничког простора.

Насупрот „идеолошкој конфузији” или, боље речено, прећуткивању у Србији, у Црној Гори наставници током онлајн предавања користе термин антифашизам, па и антикомунизам, како би појаснили ученицима догађаје, као и позиције сукобљених страна. Говорећи о четничком покрету, помињу да је Михаиловић са својим одредима учествовао у борби са партизанима, али да је то трајало само неколико месеци и убрзо се окренуо борби против партизана и чекао пораз Немаца на светским фронтовима. Даље се истиче да четнички покрет није одрицао обнову југословенске државе, али на основама велике Србије. Ова теза поткрепљена је инструкцијама које је Михаиловић послао четничким командантима у Црној Гори (20. децембра 1941), Ђорђу Лашићу и Павлу Ђуришићу, о чишћењу државне територије од народних мањина и ненационалних елемената, са акцентом на муслиманском становништву. Поред овога, посебно се осврћу и на део о стварању велике Југославије и у њој велике Србије са етнички чистим областима Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Срема, Баната и Бачке. Ове тврдње аргументоване су извештајима о походима црногорских четника на муслиманске крајеве у Санџаку. Попут наставника у Србији, у Црној Гори такође користе фотографије, али као доказ о сарадњи припадника четничког покрета са окупаторима и са другим колаборационим снагама.

Изнуђени или организовани устанак против фашизма?

Обратили смо пажњу и на сâм наратив о почетку устанка против окупационих власти. Ђаци у Србији упознати су са два паралелна устанка – партизанским, условљеним нападом Немачке на СССР, и (обазривим) четничким, који је донекле представљен као изнуђен, будући да су партизанске јединице прве кренуле у борбу. Понављамо, уз готово потпуно одсуство идеолошких одредница. Насупрот овоме, у Црној Гори постоји јасна диференцијација – наратив о зеленашима, који су се се борили за „независну и суверену Црну Гору”, али под покровитељством Италије, прецизно је одређен. Они нису починили злочине као црногорски четници, одбили су да иду у Босну ради борбе са партизанима и већина припадника је прешла у редове НОП-а после капитулације Италије. Све ово могло би послужити као олакшавајућа околност. Али, за испуњење својих циљева користили су италијанску помоћ, што их сврстава у ред колаборациониста. Да постоји ревизионизам у Црној Гори по узору на Србију и регион, зеленаши би били приказани као борци за независност, а умањивала би се њихова сарадња са Италијанима. Уместо тога, даје се јасна оцена да то није начин на који је требало обновити Црну Гору и зато се акценат ставља на заседање у Јајцу, којим је Црна Гора повратила државност. Зеленаши се чак сврставају у исти ранг са четницима, који су имали аспирације да етнички очисте Црну Гору. Тринаестојулски устанак окарактерисан је као почетак ослободилачког рата, и врло упечатљиво назван први организовани најмасовнији устанак против фашизма на територији готово целе Европе. На самом крају предавања наставник чак истиче ђацима да су нас наши преци задужили овим догађајима… Иако је Тринаестојулски устанак представљен са одређеном дозом пристрасности и у суперлативима, код предавача из Црне Горе ипак постоји и доза критичности, па тако упознају ђаке и са „лијевим грешкама”, тј. партизанским обрачунавањем са неистомишљеницима у Црној Гори крајем 1941. и почетком 1942. године. И поред овога, код ђака у Црној Гори нема двојбе око тога ко је, зашто, и у чијем друштву био у рововима, односно који је покрет био не само ослободилачки, већ и антифашистички.

Власт или част?

Напослетку, када говоримо о колаборационистима, у Црној Гори је заузет негативан став према Петровданском сабору, одржаном 12. јула, који је прогласио „суверену и независну Црну Гору”. То проглашење даље је окарактерисано као „тобожње”, док је одлука принца Михаила Петровића Његоша, који је одбио италијанску понуду да буде краљ Црне Горе, позитивно оцењена и поздрављена. Ђацима у Србији, као што је већ напоменуто, остаје на крају нејасано откуд четници у рововима са Немцима, док је Милан Недић представљен као неко ко је најпре одбио понуђену част да буде на челу владе, али је зарад вишег циља невољно прихватио овај тежак задатак и, како наставник истиче, запала му је изузетно тешка улога да буде председник владе Србије, премда је највероватније знао да таква сарадња са окупатором неминовно води и његовој пропасти. Прича о Милану Недићу, као чувару српског националног бића, који је прихватио на себе судбински терет и жртву да га историја памти као издајника, већ дужи низ година представља мантру историјског ревизионизма у Србији, у којем се колаборација тумачи као свесно жртвовање у одбрани народа. Уколико, пак, погледамо Недићеве прогласе и апеле заблуделима у којима каже: „Рат бесни Европом. Смртни њен непријатељ комунизам, страшна азијатска болест још је пред њеним вратима. Две године покушава он да изврши овај свој сатански посао. Што Европа још живи, хвала буди великом Немачком Рајху, који на Истоку брани европску цивилизацију”, као и „Највећи непријатељ српства је комунизам. Њега треба требити из српске народне њиве без милости, до краја. Свуда организовати српске оружане јединице противу комуниста уз помоћ немачку и са њима лојално сарађивати свуда”, неизбежно се намеће питање – Да ли се неко, ко отворено позива на истребљење сународника из  ослободилачког покрета, може сматрати особом која је покушала да предупреди губитак српског националног тела?

Ово су само нека од питања и тема у вези са лекцијама о Другом светском рату на малом екрану, о којима смо расправљали у бројним онлајн дружењима и дискусијама, затворени у својим домовима у Београду и на Цетињу. Сада, када обележавамо седамдесет пет година од краја рата у Југославији, а истовремено можемо и слободно да прошетамо, одлучили смо да те разговоре преточимо у текст, како бисмо надоместили нераспремљену оставу и то што у изолацији нисмо савладали неку нову вештину, већ смо се бавили лекцијама из прошлости.