Crveni kiosk: Sjaj i beda jednog modernizacijskog proboja

„Gradovi se ne ruše samo spolja i fizički već se mogu razarati iznutra i duhovno.“
(Bogdan Bogdanović, Grad kenotaf, 1993.)

K67: Simbol modularnog dizajna

Glavni junak naše priče zove se K67 i pripada vrsti modularnog kioska koji se u žargonu i dalje zove crveni kiosk, iako nije nužno bio crven. Bilo je i belih, zelenih, žutih, narandžastih i plavih, ali je u sećanju bivših Jugoslovena ostao crven, kao što je u sećanju ostalo da je služio za prodaju viršli i kobasica kuvanih u velikim loncima od rosfraja, služenim u bajatim zemičkama uz PKB jogurt u tetrapaku. Iako je imao i brojne druge namene – za prodaju štampe, naplatu parkinga, kao turistički info punkt ili prijavnica ispred različitih ustanova.

Inspiracija i dizajn

Ime je dobio po godini u kojoj ga je patentirao mladi slovenački, tek diplomirani arhitekta Saša J. Mehtig (Saša J. Mächtig). Njegova inspiracija bila je presek dve cevi. Prva zamisao bila je da kiosk bude isključivo crvene boje, što je proizašlo iz potrebe da bude vidljiv u gradu gde je sve sivo. Kada se ugleda crvena tačka, prva pomisao je da je tamo kiosk. Kada su se proizvodnja i prodaja razvili, različiti kupci su tražili različite boje za različite namene. Kiosk je proizvodila fabrika Imgrad iz Ljutomera u Sloveniji od 1968. godine do 2000. godine. Odlikovao ga je jedinstveni i prepoznatljivi dizajn, zbog čega je bio jedan od najuspešnijih izdanaka jugoslovenskog industrijskog dizajna.

Modularnost i urbani prostor

Osnovna zamisao bazirala se na sistemu modula pogodnog za sastavljanje u složenije strukture, zavisno od namene kioska i potrebe delatnosti koja se u njemu obavlja. Predviđen je prvenstveno za urbane sredine s mogućnošću priključenja na infrastrukturnu mrežu (vodovod, kanalizacija, el. energija, telefon). Način priključenja moguće je bilo izvesti podzemnim putem kako se ne bi narušavao dizajn modula.

Izrađivan je u delovima, pojedinačnim elementima prilagođenim industrijskoj proizvodnji i na mesto postavljanja stizao je kompletno završen, pa ga je samo trebalo priključiti na već postojeće instalacije.

Međunarodna prepoznatljivost

Zbog relativno lakog transportovanja gotovog kioska bilo je primera da su u nekim gradovima zbog skučenih saobraćajnih i prostornih mogućnosti kiosk donosili helikopterom. Koristeći nove tehnologije i nove materijale koji su bili u modi poput ojačanog poliestera i poliuretana proizveo je inovativno i praktično rešenje.

Kiosk je predstavljen britanskom časopisu Design 1970. godine kao inovativno i praktično rešenje, a već 1971. je uvršten u kolekciju dizajna Muzeja moderne umetnosti iz Njujorka (MoMA). Pobedio je na konkursu za opremanje Olimpijade u Minhenu 1972. godine, ali do realizacije posla nije došlo zbog požara u fabrici u Ljutomeru.

Pored međunarodnog priznanja, imao je i veliki uspeh na tržištu. Industrijski dizajn mora proći elementarni test da bi bio proglašen dobrim dizajnom.

Kiosk K67 i jugoslovenski industrijski dizajn

Goroslav Keller, poznati stručnjak u oblasti teorije dizajna, napravio je listu od 25 najbolje dizajniranih jugoslovenskih industrijskih proizvoda za magazin Start 1987. godine. Na toj listi, sistem kioska K67 našao se na 11. mestu sa opisom „jedinstven primer dizajnirane komunalne opreme, urbanog nameštaja (street furniture) u nas“.

U tom odabranom društvu bili su i čuvena stolica REX, Iskrin telefon ETA 80, skije ELAN, motor TOMOS, automobil YUGO, DIGITRON, sokovi FRUCTAL, skijaške cipele ALPINA i druge ikone YU dizajna. Dominirali su proizvođači i dizajneri iz Slovenije sa gotovo 90%, što je odražavalo realno stanje.

Pregledi ove vrste imaju pre svega didaktičku ulogu. Sa jedne strane da pokažu šta je dobar i uspešan dizajn i edukuju kupce kao krajnje korisnike, a sa druge strane da primerima dobre prakse stimulativno deluju na proizvođače i primenu industrijskog dizajna u privredi. „Karakteristika“ koju je profesor Keller dao kiosku K67 vraća nas na početak priče i ključnu reč kod koje ćemo se zadržati, a to je urbano.

Kiosk kao paradigma neuspele modernizacije

Arhitekta Bogdan Bogdanović tvrdi da treba da postoji predmet učenje grada jer čovek koji u grad dođe bez želje da sa njim uspostavi dijalog opasan je po taj grad. Po njemu gradove nisu uništavali došljaci sa sela, organskog sela koje živi u svom kontekstu ili ovčari sa velikih planina koje imaju svoje zakonitosti, već negradski sloj ili polugradski sloj koji stiže iz mutnih zona između sela i grada, međuprostora u kojima je sve „ni-ni“, ni selo ni grad, međusloj koji ima neku vrstu straha od grada i brutalno ga osvaja, menja, ruši, preimenuje ne znajući i ne poštujući gradske tradicije.

Regresija društva i kiosci K67

Gledajući ove vrhunski dizajnirane a danas monstruozno izmenjene module u različitim gradovima širom Srbije kroz kiosk kao paradigmu društva u (večnoj) tranziciji možemo pratiti regresiju kroz koju društvo prolazi nasuprot modernizacijskom iskoraku koji iz današnje perspektive deluje kao eksces. Nameće se pitanje da li je taj savršen sistem modula pogodan za sastavljanje i nadogradnju u raznim varijacijama bio nametnut odozgo i samim tim i odbačen, tj. nadograđen i izmenjen u skladu sa ukusom i potrebama vlasnika čim se za to ukazala prilika.

To što je arhitekta išao tako daleko da je čak predvideo mogućnost priključenja na infrastrukturnu mrežu i instalacije podzemnim putem kako se ne bi remetila estetika i dizajn samog modula i što je predvideo dogradnju složenije strukture više pojedinačnih modula i osmislio čitav niz elemenata (nadstrešnica, konzola, kupola, prozora, polica, regala, žaluzina itd.) koji se mogu kombinovati u zavisnosti od namene budućeg kioska i potrebe delatnosti koja se u njemu obavlja, danas deluje kao neverovatno, ali i nepotrebno, odbačeno, neželjeno nasleđe.

Transformacija kioska u simbol haosa

Pratimo transformaciju kioska od simbola uređenosti, promišljenosti i dobrog dizajna do simbola neplaniranog urbanizma, divlje gradnje i haosa. Radikalno napuštanje modernističke urbane vizije posledica je kraja Jugoslavije i razorenog načina života.

Kraj socijalizma u slučaju SFRJ poklopio se sa slom zajedničke države i nastankom novog neoliberalnog društva. Kiosk, koji ima dizajniranu unutrašnjost namenjenu radniku, otvara pitanje statusa radnika nekada i sada.

U kontekstu socijalističkog uređenja, dobar dizajn smatran je sredstvom koje će oblikovati životno okruženje novog čoveka socijalizma. Radno mesto možemo gledati kao simboličko mesto modernosti i obeležje bolje budućnosti.

K67 možemo posmatrati i iz perspektive rodnog pitanja i ženske emancipacije koja je u socijalističkoj Jugoslaviji posmatrana u okviru sistema radništva i radničke klase i pre svega u odnosu na prava iz oblasti rada. Naime, u kioscima i trgovini uopšte najčešće su radile (a i danas rade) žene pa u tom kontekstu, radno mesto u kome će se radnica osećati prijatno i poštovano jer, za razliku od današnjih kisoka, ima sopstveni garderober, sanitarni čvor, klima uređaj, radijator ili kalorifer delovaće podsticajno na produktivnost rada u veru u budućnost.

Umetnički projekat: Vizuelni arhiv kioska K67

Ne želimo sa nostalgijom gledati u prošlost, već da je pretvorimo u predmet proučavanja i kritičke refleksije. Umetnički tandem koji čine istoričar umetnosti Ivan Manojlović i umetnik Aleksandar Zarić obilazio je lokacije po Srbiji i fotografisao kioske K67.

Projekat se proširuje pozivanjem građana da šalju svoje fotografije kioska, što označava početak stvaranja inventara, vizuelnog arhiva kioska K67. Ovi kiosci prepoznati su kao simbol nekadašnje vere u bolju budućnost, a danas, sa nakaznim dodacima, postaju simbol posttranzicione Srbije i neuspele modernizacije.

Ožiljci prošlosti i kiosci danas

Ove davno izbledele crvene tačke po gradovima Srbije i Jugoslavije stoje danas kao ožiljci procesa umiranja. Kiosk manija koja nas je zadesila 1990-ih nije zaobišla ni kiosk K67, koji dobija najrazličitije dodatke, često neprikladne. U vreme preživljavanja, ljudi se rukovode zakonima tržišta i pokušavaju da zarade, pa K67 neretko postaje deo većih konstrukcija.

Jedan nesvakidašnji primer uočljiv je na kraju Sarajevske ulice u Beogradu gde je nekadašnji kiosk, sastavljen od dva modula, danas uzidan u kombinaciju drvene barake i zidanog objekta od cigle. Krov je mnogo viši od kioska, a novi objekat znatno veći od originalnog.

Veruje se da je kiosk iskorišćen za dobijanje dozvole ili da dozvola nikada nije izdata, ali je vlasnik računao da dodatna gradnja neće izazvati problem. Time se gubi privremena i modularna priroda kioska, koji postaje deo stalnog objekta. Danas samo izbledeli natpisi svedoče o nekadašnjoj funkciji kioska kao ćevabdžinice.

Ovaj slučaj otvara pitanje svojine, uzurpacije i privatizacije javnog prostora. Dok su ranije nelegalne gradnje dolazile od građana, današnje promene u urbanom prostoru dolaze odozgo, s mnogo ozbiljnijim posledicama.