КАКО СЕ ФРАНЦУСКА СЕЋАЛА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ КРАЉА АЛЕКСАНДРА И КАРАЂОРЂЕВИЋА

Атентат на краља Александра И Карађорђевића 9. октобра 1934. године у Марсељу уздрмао је не само Југославију већ и Француску, чије су се власти суочиле с озбиљним питањем стабилности у међуратној Европи. Овај трагичан догађај отворио је пут комплексној меморијској пракси, која се кроз уметност и споменике трудила да очува сећање на краља као симбол пријатељства између две нације.

Вишеструко убиство које се збило у Марсељу 9. октобра 1934. у ком су страдали југословенски краљ и француски министар преплавило је насловнице новине, а било је и прво политичко убиство забележено филмском камером. Уздрманој јавност у обе државе, затрпаној призорима смрти и страдања, требало је повратити осећај стабилности. Меци испаљени 9. октобра у Марсељу индуковали су период тренутне политичке кризе која ће међу француским државницима прерасти у период дугорочне забринутости за мир у међуратној Европи чији је гарант била Париска конференција којом је завршен Велики рат.

Доминантна улога Француске на међународној сцени се све више крунила, а у први план су постепено избијале нацистичка Немачка и фашистичка Италије. Чврсти односи са некадашњом балканском савезницом били су важни ради смањења немачког утицаја у Југоисточној Европи,док је одржавање Версајског поретка био ултимативни циљ спољнополитичког деловања француске треће републике. Реална политика се све више компликовале, те је у помоћ позвана симболичка политика – пласирана путем слика, споменика и других медија визуелне културе – која је требало да испуни вакуум политичких превирања и укаже прави пут.

Симболика посмртне маске краља Александра И

Беживотна тела југословенског краља Александра И Карађорђевића и француског министра Луја Бартуа су исте ноћи након убиства била изложена у згради Префектуре у Марсељу, где су балзамована. Сутрадан, 10. октобра, француски вајар Франсоа Карли узео је одливке њихових лица у гипсу. Управо ће посмртна маска југословенског краља бити визуелни нуклеус из ког ће касније проистећи сложена меморијска пракса, ослоњена на античку римску традицију. Већ 2. новембра на Тргу Берзе у марсељској луци, у непосредној близини улице Канебијер која је била позорница атентата, у оквиру монументалног кенотафа биле су изложене посмртни ликови марсејских жртава.

Само месец дана након атентата, 10. новембра 1934. – и дан уочи годишњице Примирја у Првом светском пострадали југословенски краљ је постао део званичне комеморације овог догађаја. Посмртни лик југословенског краља Александра И Карађорђевића био је изложен унутар Тријумфалне капије, на крају Јелисејских поља у Паризу, који је извео Максим Реал делСарт. Овог скулптора је пре краљевог убистваунајмио југословенски посланик Спалајковићда изради споменик Карађорђевићима,намењен одржавању сећања на заједничку ратну прошлост Француза и краљева Петра И и Александра И. Међутим, након убиства посветиће се изради артефаката у знак сећања југословенског краља убијеног на француском тлу којим је требало постићи све теже оствариве реал-политичке циљеве у међународној политици.

Улога скулптура и споменика у очувању сећања на југословенског краља

Прва одредница на краљевом пропутовању по Француској био посета Споменика страдалим војницима на Источном фронту, односно на Солунском фронту, који су уздиже над Средоземним морем у Марсељу. Међутим, краљ никада није стигао до њега јер је у првих пола сата свог боравка у Марсељу убијен. Уместо тога, сам је добио два споменика у Француској- један у Марсељу, највећој француској луци, у коју се искрцао тог кобног 9. октобра, а други у Паризу који је уосталом и био крајњи циљ негове посете.

Одмах након марсејског атентата маршал Луј Франшед’Епере, председник Друштва пријатеља Југославије, иницирао је оснивање посебног одбора за подизање споменика жртвама атентата. Креирање постхумног култа краља Александра И у Паризу прошло је кроз различите фазе – прва фаза је била посвећена његовом страдању, креирању слике о краљу мученику, док је друга била посвећена његовој апотеози, креирању слике о витешком, бесмртном краљу.

Француско-југословенских односи и споменик краљу Александру И

Споменик у Паризу откривен је 9. октобра 1936. уз војну свечаност и присуство високих званичника у 16. арондисману, на ободу Булоњске шуме. Чине скуплторална група – протагонисти победе на Источном фронту у Великом рату, постављени на постамент, на простору назаваном Сквер Александра од Југославије. Скулпторална група сачињена је од коњаничке представе југословенског краља који држи два барјака на врху, док га окружује још шест фигура. У првом плану су представљени: са леве стране краљ Петар Иимаршал Франше д’Епереса десне, генерал који је предводио француску војску на Солунском фронту. Иза Д’Епереа је смештен главнокомандујући српске војске приликом ове војне операције – војвода Петар Бојовић, док се иза краља Петра И Карађорђевића нашао војвода Живојин Мишић. Иза српских војсковођа следе типизиране мушка и женска фигура, одевени у сељачке ношње – жена пружа дете краљу као залог опстанка монархије.

Натписи на постаменту париског споменика употпуњују визуелни наратив, на фронталној страни је се иситче натпис: Омаж Париза и Француске својим великим пријатељима, док са бочне стране уклесане речи за које се веровало да су биле последње које је изговорио југословенски краљ: Чувајте Југославију! Чувајте француско-југословенско пријатељство!

Споменици краљу Александру у Марсељу и Паризу: значење и симболика

Пут од неумитне смрти до вечног живота у славу југословенског краља, био је приказан на једној макети која није добила своју коначну изведбу.

У Марсељу је основан засебан одбор за подизање споменика, а на анонимном конкурсу одржаном 1937. годинепобедио је пројекат Вођени зеленим полумесецом Истока чији је аутор био архитекта Гастон Кастел, у сарадњи са скулпторима Лујем Ботинелијем, Ели-Жаном Везјеном и Антоаном Сарторијем Споменик је завршен 1938. постављен је вртовима Префектуре, зграде која је примила посмртне остатке жртава атентата непосредно након убиства.

За разлику од париског споменика који је приповеда о драми пробоја Солунског фронта, споменик у Марсељу одликује алегоричност – колективне вредности изражене у камену. Чини га сложена скулпторално-архитектонска целина која се састоји од два стуба испуњена мноштвом рељефних призора из народне свакодневице као и приказа знаменитости, по узору на Трајанов стуб у Риму.Један је посвећен Југославији, а други Француској. На стубове је наслоњена велика кружна површина у форми штита, у потпуности одређена натписом PAXшто значи мир, постављеним на грбове Краљевине Југославије и Републике Француске. Тик испод грбова је исписана реч Амитие која означава пријатељство. Осим натписа, на великом штиту су се нашле рељефне персонификације Боли, али и Победе. У подножју штита налазе се четири женске фигуре атрибуиране натписом на постаменту – оне отеловљују високовреднована начела Права, Правде, Слободе и Рада; прве две придржавају профилнилик краља Александра И, а друге две лик министра Бартуа.

Чак и најмање ремећење поретка изазивало је бојазан, а неусклађеност поља искустава након Великог рата и хоризонта очекивања у измаглици све већих сукоба широм Европе, Француску је гурнуло у други план светских сила. Употреба ритуалних пракси и постављање јавних споменика у урбано ткиво француских градова у чијем центру се нашао лик убијеног југославенског краљ требало је подсети на миркоји су силе Антанте извојевале победом над Централним силама. Смрт краља Александра је виђена као положена жртва за очување истог тог мира и Версајског поретка, а његово меморисање постаје важно упориште симболичке политике којом је требало дефинисати све неизвеснију будућност.