Maria Karađorđević – The Queen of Yugoslavia

Мињон – румунска принцеза

Kао својеврсни спектакл, венчање краља Александра I Карађорђевића и румунске принцезе Марије Хоенцолерн  захтевало је велику организацију, па је  формиран Државни коодбор с бројним значајним политичким и културним личностима тог доба, на чијем челу је био  Добра Митровић, председник Општинског већа Београда, укључујући гувернера Народне банке и министра просвете. Припреме је надгледала краљица Румуније, која је током посете Београду у априлу 1922. године оценила да је потребно преуредити двор. Марија, краљица Румуније, сматрала је краљевску палату у Београду веома скромном и изразила незадовољство због искључиво мушке управе. Додатно је негативан утисак оставила историја краљевске резиденције обавијена мрачним причама о краљеубиству.

Бранислав Нушић, начелник Уметничког одељења Министарства просвете, био је кључна личност у осмишљавању и организацији венчања. Био је то огроман терет који је подразумевао не само визуелни и организациони аспект венчања већ и све остало: од смештаја гостију до набавке украса.

Kraljica Marija u vožnji automobilom, Fotoarhiva Fonda Kraljevski dvor

Венчање југословенског краља и румунске принцезе био је светски догађај. Спектакл који се није видео у нововековној историји Београда. Сценарио тог догађаја био је устројен према програму и дворском протоколу. Још 4. јуна румунска каљевска породица церемонијално је кренула из Букурешта ка Оршави, а одатле краљевском јахтом  за Београд. Јахта је стигла у београдску луку 6. јуна, уз церемонијални дочек. Славље је трајало до касно у ноћ, уз свечану вечеру на којој је будућа невеста добила од краља Александра тијару и раскошни ланац од смарагда, затим сафирну звезду с дијамантима и бројне драгоцености. Око Мињон су сваког слободног тренутка данима летели фризер и модисткиња јер је за сваку појаву у јавности морала да изгледа беспрекорно. Седмог јуна краљевски пар је примао честитке у двору. Сутрадан су следили велики државно-краљевски догађај и обред венчања у саборној Саборној цркви у Београду.

Иако је то пре свега био брачни савез, Мињон је ипак сматрала природним да прихвати брак с мушкарцем који је желео да оснује породицу и подигне државу. Такав живот јој се чинио веома привлачним и изазовним. Према оцени њене мајке, краља Александра и краљицу Марију везивали су пријатељство, саосећање и снажно међусобно поштовање. Тако је Мињон с двадесет две године постала краљица Балкана, док је њен лични живот био дубоко испреплетан са судбином земље и њеног супруга. Као и њена мајка, била је краљица земље коју су потресале јаке националне и политичке тензије на које је морала да се навикне. Ипак, Марија је прво морала да се прилагоди начину живота у страној земљи. Иако је краљ Александар био пажљив према њој, дворски протокол и управа били су строги и некомуникативни. Одмах након венчања, како сама каже, почела је интензивно да се бави „нашим језиком“ (српским и хрватским), као и историјом Балкана. Све то било је неопходно због државне политике, репрезентације, као и мисије краљевске куће. Младој краљици није било једноствано да се навикне на нов статус и јавне обавезе.

Venčanje kralja Aleksandra I i rumunske princeza Marije, Beograd, 08.06.1922. Zbirka Muzeja Jugoslavije

Убрзо по венчању краљица Марија је добила у посед  дворац на Бледу. Била је јако узбуђена због уређивања палте и затражила је услуге пејзажног атрхитекте Фрица Ребхуна (Fritz Rebhuhn) који је уређивао и парк на Синаји. Уживала је у вожњи Словенијом и многим деловима краљевине. Ипак, слика њеног живота није била тако идилична. Из писама мајци сазнајемо да јој је тешко падало ношење накита и свечаних тоалета, да су те протоколарне свечаности за њу биле исцрпљујуће, али и да је имала подршку кнеза Павла и кнегиње Олге Карађорђевић у превазилажењу потешкоћа у прилагођавању новом начину живота. Изградња резиденције на Дедињу окупирала је краљевски пар. Марија је са узбуђењем прихватала учешће око уређења. Краљевски двор грађен је у периоду 1924–1929. Пројекат за ово здање потписао је архитекта Живојин Николић. Из књиге др Дијане Мандаше сазнајемо да су од 1927. краљ и краљица одлучили  да позову архитекту Карла Лимана (Karel Liman) за уређење дедињског дворца. Чешки архитекта Лиман био је познат по пројектовању  бројних здања румунског двора, па је румунска краљица Марија посредовала у позиву. Према сведочанствима из румунских архива и Архива Југославије, Лиманове идеје у уређењу ентеријера реализовала је бечка кућа за израду мобилијара Бернард Лудвиг (Bernhard Ludwig), позната по ангажовању за бечки и румунски двор. Архитектонски део ентеријера Краљевског двора, посебно подземне просторе,  пројектовао је  архитекта Никола Краснов уз помоћ бројних руских уметника. Колики је утицај румунског двора на уређење Краљеве нове виле на Дедињу говоре подаци да је румунска краљица често давала предлоге краљу Александру. Стилска сличност са синајским палатама не потиче само од истих извођача већ и од сличних тенденција у политици репрезентације два балканска двора: националну аутентичност и византијско наслеђе.

Kraljica Marija Karađorđević sa sinovima Petrom, Tomislavom i Andrejem, 30-tegodine 20. veka, Zbirka Muzeja Jugoslavije

Живот у краљевској породици Карађорђевић био је уређен према „Породичном правилнику“,обавезујућем за све чланове краљевског дома који су чинили: краљ, краљица, њихова три сина, рођени краљев брат принц Ђорђе, кнез Арсен, краљев стриц, кнез Павле и кнегиња Олга с децом. Према изменама у „Правилнику“ из 1930. краљ је имао апсолутну власт над својом породицом, њени чланови су за све своје одлуке морали да добију краљево одобрење. Кроз штампу и медије у јавности је стварана слика да је краљица задовољна својим животом и улогом, и да представља оличење скромности. Из краљичине личне преписке сазнајемо да је заиста њен фокус био на породици и бризи о деци, па је њена улога мајке краљице, пожртвоване и скромне супруге, снажно  истицана. Патријархална средина Балкана са одушевљењем је пратила призоре из дворског живота и била веома наклоњена краљици. Медији су свакодневно извештавали о разним дешавањима из дворског живота, масовно су штампане су разгледнице, портрети чланова краљевске породице. Рођење и крштење престолонаследника Петра, принца Томислава и принца Андреје били су својеврсни празници. Њихово одгајање и васпитање били су под њеном будном пажњом. Краљевском пару било је јако стало да им деца што чешће буду у друштву „обичне“ деце, а јавним обавезама су их учили додељујући им улоге добротвора и покровитеља разних културних и просветних установа и организација. На тромеђи између јавних улога, породичног живота и очекивања породице чини се да је ипак налазила простора и за себе. Волела је да чита, уживала у вожњи аутомобилом, у шетњама с децом, испуњавало ју је уређивање дворских простора, али често пише мајци и сстрама да машта о једноставном животу.

Kraljica Marija u vožnji automobilom, Fotoarhiva Fonda Kraljevski dvor

Истраживања указују да краљица није имала никаквог политичког утицаја на краљеве одлуке, али је у стопу пратила његову јавну делатност. С јесени 1933. краљ Александар је кренуо у више државних посета: Румунију , Бугарску, Турску, Грчку, у циљу оснивања Балканске Антанте 1934. године,  што је одредило и начин живота југословенског краљевске породице.  У октобру је краљевски пар позван у државну посету Француској.  Краљ је кренуо разарачем из Зеленике ка Марсељу, док је краљица отишла право за Париз, где је требало да сачека супруга и да заједно присуствују званичном пријему. Убиство краља у Марсељу 9. октобра из корена је променило њен живот. Краљица је пуком случајношћу избегла смрт, али је морала да сачува прибраност како би се суочила са свим предстојећим тешкоћама. Као знак дубоке жалости краљица је носила црнину две године.  У патријархалној средини Балкана, традиционалних схватања о улози жене, већ постојеће симпатије према њој након краљеве погибије, биле су увећане. У вихору политичких превирања током последњег периода Краљевине Југославије краљица је покушавала да сачува место своје породице, своје достојанство и настави јавно деловање. Милан Стојадиновић, након краљеве смрти, је говорио да је у краљевском дому владао „отворени рат“ између краљице Мајке и кнегиње Олге, као и потајна жеља да се Павлов привремени положај устали. Њена писма указују да јој није било свеједно у друштву горућих политичких тензија, у којем је сваког дана могло нешто да се догоди. Јавност се све више оријентисала према кнезу намеснику, у чему су велику улогу ималију медији. Од 1935.године све више су у медијском фокусу били кнез Павле и његова породица.

Након краљевог убиства, краљица је тежила да се окружи пријатељима и покушавала да слободно време посвети личним испуњењима. Пошто је волела да вози, често су је виђали не само у Београду већ и по југословенском приморју. Имала је неколико скупоцених аутомобила које је добила на поклон од краља. Као и њена мајка, учествовала је у уређењу вила на Бледу, у Београду, изградњи Милочера и др. Међутим, њену посебну пажњу заокупљала је уметност: бавила се цртањем, сликањем и вајањем. У оквиру Дворског комплекса на Дедињу, у Сељачкој кући (Сламнатој кући) имала је свој вајарски атеље. Била је блиска с вајарима, посебно са Иваном Мештровићем и с вајарком Ивом Деспић Симоновић. У јесен 1936. тражила је од мајке тачне димензије Богородице из Балчик манастира. Годину дана касније скулптура Madona  Stela Mаris,  као заштитница мора и дома краљице Марије Румунске, изведена од белог мермера, послата је у Балчик у Tenha Yuvah. Скулптура коју је извела краљица Марија рађена је под  директним утицајем Мештровићевог израза. Била је постављена  у централном делу комплекса који је словио за једно од најомиљенијих одмаралишта румунске краљице. Једини њен рад сачуван у Београду настао је 1936. и назван је  Витез у контемплацији. Скулптура од ливене бронзе представља фигуру замишљеног витеза, погнуте главе, огрнутог дугим плаштом и с рукама ослоњеним на дугачки средњовековни мач. Данас се чува у Краљевском двору Дворског комплекса на Дедињу.

Осим уметности, од 1935. до краја четврте деценије 20. века краљица Марија се све више окружује уметничким предметима, а посебно је интересују предмети од жада. Како сама наводи, никада није помишљала да ће бити колекционар, у једном тренутку почињу да је фасцинирају антикварни предмети савршене израде. Осим порцелана и жада, краљица Марија је имала и личну колекцију драгоценог накита које је добила као свадбени дар и као заоставштину према тестаменту, након смрти своје мајке. Данас се ти предмети налазе у бројним приватним колекцијама, у музејима широм света, а највећи део уметничких предмета се налази у музејским колекцијама Румуније.

На дан венчања основан је Фонд краљевске канцеларије, са циљем да се путем награде, покровитељства идр. одаје признање „за истакнуте успехе, на моралном, културном и грађанско-васпитном напретку народном“. Краљ и краљица су често били патрони или добротвори многих организација и институција као што су: Друштва Црвеног крста, Друштва кнегиње Љубице, Друштва кнегиње Зорке и др.  После убиства краља, основана је Канцеларија краљице Марије при институцији Двора Краљевине Југославије, кроз коју је краљица институционално наставила да се бави хуманитарним радом и покровитељствима. Њено поље деловања било је широко: од просветних и едукатинвих установа, уметничких институција, до збрињавања и помоћи дечијим установама и прихватлиштима. Покровитељства  су се односила и на спортске манифестације и аутомобилизам.

Kraljica Marija Karađorđević u poseti Dunavskom dečjem obdaništu, 30-te godine 20. veka, Beograd, Zbirka Muzeja Jugoslavije

Паралелно са изгарадњом Милочера, краљица је крајем 1930-их купила кућу и скромно имање Old Mill House у Сeндију, у Бедфорширу (Енглеска). Од 1938. године она ту живи повучена од јавности, једноставним животом. У једном од последњих  писама мајци пише колико је задовољна животом у тој кући.

Краљица Марија је све до смрти своје мајке 1938. боравила у Југославији, након чега је све више у Енглеској, где ју је затекао рат и одакле се више никада неће вратити. Убрзо након рата нестаће и готово све монархије југоисточне Европе, а с њима и Краљевина Југославија.

Краљица је у егзилу наставила да се бави добротворним радом и хуманитарним акцијама. Била је председница Црвеног крста у Лондону, преко којег је помагала ратне заробљенике из Југославије у храни и одећи.  Један од последњих краљичиних јавних наступа био је 9. априла 1941. када је на Би- Би Сију између осталог апеловала да се сачува јединство земље и поверење у краља и војску. Она тада подсећа на краљеве последње речи „Чувајте Југославију“. Шестога априла 1941. Југославија је била разорена, и постала је  поприште крвавог рата.  Млади краљ и Влада одлазе у егзил.

Kraljica Marija Karađorđević (foto: Tonka, Zagreb) Zbirka Muzeja Jugoslavije

На дан обележавања 25-годишњице атентата у Марсељу, 9. октобра 1959. Шарл Де Гол (Charles André Joseph Marie de Gaulle) уручио је Орден Великог крста Легије части краљици Марији Карађорђевић у знак захвалности за жртву њене породице. Било је то последње јавно иступање југословенске краљице у јавности.

Умрла је 22. јуна 1961. године у Лондону, а сахрањена у близини замка Виндзор. Њени посмртни остаци пренети су у Цркву Св.Ђорђа на Опленцу 2013. године.