Marija Karađorđević – jugoslovenska kraljica

Kao svojevrsni spektakl, venčanje kralja Aleksandra I Karađorđevića i rumunske princeze Marije Hoencolern zahtevalo je veliku organizaciju, pa je formiran Državni koodbor s brojnim značajnim političkim i kulturnim ličnostima tog doba, na čijem čelu je bio Dobra Mitrović, predsednik Opštinskog veća Beograda, uključujući guvernera Narodne banke i ministra prosvete. Pripreme je nadgledala kraljica Rumunije, koja je tokom posete Beogradu u aprilu 1922. godine ocenila da je potrebno preurediti dvor. Marija, kraljica Rumunije, smatrala je kraljevsku palatu u Beogradu veoma skromnom i izrazila nezadovoljstvo zbog isključivo muške uprave. Dodatno je negativan utisak ostavila istorija kraljevske rezidencije obavijena mračnim pričama o kraljeubistvu.

Branislav Nušić, načelnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, bio je ključna ličnost u osmišljavanju i organizaciji venčanja. Bio je to ogroman teret koji je podrazumevao ne samo vizuelni i organizacioni aspekt venčanja već i sve ostalo: od smeštaja gostiju do nabavke ukrasa.

Kraljica Marija u vožnji automobilom, Fotoarhiva Fonda Kraljevski dvor

Venčanje jugoslovenskog kralja i rumunske princeze bio je svetski događaj. Spektakl koji se nije video u novovekovnoj istoriji Beograda. Scenario tog događaja bio je ustrojen prema programu i dvorskom protokolu. Još 4. juna rumunska kaljevska porodica ceremonijalno je krenula iz Bukurešta ka Oršavi, a odatle kraljevskom jahtom za Beograd. Jahta je stigla u beogradsku luku 6. juna, uz ceremonijalni doček. Slavlje je trajalo do kasno u noć, uz svečanu večeru na kojoj je buduća nevesta dobila od kralja Aleksandra tijaru i raskošni lanac od smaragda, zatim safirnu zvezdu s dijamantima i brojne dragocenosti. Oko Minjon su svakog slobodnog trenutka danima leteli frizer i modistkinja jer je za svaku pojavu u javnosti morala da izgleda besprekorno. Sedmog juna kraljevski par je primao čestitke u dvoru. Sutradan su sledili veliki državno-kraljevski događaj i obred venčanja u sabornoj Sabornoj crkvi u Beogradu.

Iako je to pre svega bio bračni savez, Minjon je ipak smatrala prirodnim da prihvati brak s muškarcem koji je želeo da osnuje porodicu i podigne državu. Takav život joj se činio veoma privlačnim i izazovnim. Prema oceni njene majke, kralja Aleksandra i kraljicu Mariju vezivali su prijateljstvo, saosećanje i snažno međusobno poštovanje. Tako je Minjon s dvadeset dve godine postala kraljica Balkana, dok je njen lični život bio duboko isprepletan sa sudbinom zemlje i njenog supruga. Kao i njena majka, bila je kraljica zemlje koju su potresale jake nacionalne i političke tenzije na koje je morala da se navikne. Ipak, Marija je prvo morala da se prilagodi načinu života u stranoj zemlji. Iako je kralj Aleksandar bio pažljiv prema njoj, dvorski protokol i uprava bili su strogi i nekomunikativni. Odmah nakon venčanja, kako sama kaže, počela je intenzivno da se bavi „našim jezikom“ (srpskim i hrvatskim), kao i istorijom Balkana. Sve to bilo je neophodno zbog državne politike, reprezentacije, kao i misije kraljevske kuće. Mladoj kraljici nije bilo jednostvano da se navikne na nov status i javne obaveze.

Venčanje kralja Aleksandra I i rumunske princeza Marije, Beograd, 08.06.1922. Zbirka Muzeja Jugoslavije

Ubrzo po venčanju kraljica Marija je dobila u posed dvorac na Bledu. Bila je jako uzbuđena zbog uređivanja palte i zatražila je usluge pejzažnog atrhitekte Frica Rebhuna (Fritz Rebhuhn) koji je uređivao i park na Sinaji. Uživala je u vožnji Slovenijom i mnogim delovima kraljevine. Ipak, slika njenog života nije bila tako idilična. Iz pisama majci saznajemo da joj je teško padalo nošenje nakita i svečanih toaleta, da su te protokolarne svečanosti za nju bile iscrpljujuće, ali i da je imala podršku kneza Pavla i kneginje Olge Karađorđević u prevazilaženju poteškoća u prilagođavanju novom načinu života. Izgradnja rezidencije na Dedinju okupirala je kraljevski par. Marija je sa uzbuđenjem prihvatala učešće oko uređenja. Kraljevski dvor građen je u periodu 1924–1929. Projekat za ovo zdanje potpisao je arhitekta Živojin Nikolić. Iz knjige dr Dijane Mandaše saznajemo da su od 1927. kralj i kraljica odlučili da pozovu arhitektu Karla Limana (Karel Liman) za uređenje dedinjskog dvorca. Češki arhitekta Liman bio je poznat po projektovanju brojnih zdanja rumunskog dvora, pa je rumunska kraljica Marija posredovala u pozivu. Prema svedočanstvima iz rumunskih arhiva i Arhiva Jugoslavije, Limanove ideje u uređenju enterijera realizovala je bečka kuća za izradu mobilijara Bernard Ludvig (Bernhard Ludwig), poznata po angažovanju za bečki i rumunski dvor. Arhitektonski deo enterijera Kraljevskog dvora, posebno podzemne prostore, projektovao je arhitekta Nikola Krasnov uz pomoć brojnih ruskih umetnika. Koliki je uticaj rumunskog dvora na uređenje Kraljeve nove vile na Dedinju govore podaci da je rumunska kraljica često davala predloge kralju Aleksandru. Stilska sličnost sa sinajskim palatama ne potiče samo od istih izvođača već i od sličnih tendencija u politici reprezentacije dva balkanska dvora: nacionalnu autentičnost i vizantijsko nasleđe.

Kraljica Marija Karađorđević sa sinovima Petrom, Tomislavom i Andrejem, 30-tegodine 20. veka, Zbirka Muzeja Jugoslavije

Život u kraljevskoj porodici Karađorđević bio je uređen prema „Porodičnom pravilniku“,obavezujućem za sve članove kraljevskog doma koji su činili: kralj, kraljica, njihova tri sina, rođeni kraljev brat princ Đorđe, knez Arsen, kraljev stric, knez Pavle i kneginja Olga s decom. Prema izmenama u „Pravilniku“ iz 1930. kralj je imao apsolutnu vlast nad svojom porodicom, njeni članovi su za sve svoje odluke morali da dobiju kraljevo odobrenje. Kroz štampu i medije u javnosti je stvarana slika da je kraljica zadovoljna svojim životom i ulogom, i da predstavlja oličenje skromnosti. Iz kraljičine lične prepiske saznajemo da je zaista njen fokus bio na porodici i brizi o deci, pa je njena uloga majke kraljice, požrtvovane i skromne supruge, snažno isticana. Patrijarhalna sredina Balkana sa oduševljenjem je pratila prizore iz dvorskog života i bila veoma naklonjena kraljici. Mediji su svakodnevno izveštavali o raznim dešavanjima iz dvorskog života, masovno su štampane su razglednice, portreti članova kraljevske porodice. Rođenje i krštenje prestolonaslednika Petra, princa Tomislava i princa Andreje bili su svojevrsni praznici. Njihovo odgajanje i vaspitanje bili su pod njenom budnom pažnjom. Kraljevskom paru bilo je jako stalo da im deca što češće budu u društvu „obične“ dece, a javnim obavezama su ih učili dodeljujući im uloge dobrotvora i pokrovitelja raznih kulturnih i prosvetnih ustanova i organizacija. Na tromeđi između javnih uloga, porodičnog života i očekivanja porodice čini se da je ipak nalazila prostora i za sebe. Volela je da čita, uživala u vožnji automobilom, u šetnjama s decom, ispunjavalo ju je uređivanje dvorskih prostora, ali često piše majci i sestrama da mašta o jednostavnom životu.

Kraljica Marija u vožnji automobilom, Fotoarhiva Fonda Kraljevski dvor

Istraživanja ukazuju da kraljica nije imala nikakvog političkog uticaja na kraljeve odluke, ali je u stopu pratila njegovu javnu delatnost. S jeseni 1933. kralj Aleksandar je krenuo u više državnih poseta: Rumuniju , Bugarsku, Tursku, Grčku, u cilju osnivanja Balkanske Antante 1934. godine, što je odredilo i način života jugoslovenskog kraljevske porodice. U oktobru je kraljevski par pozvan u državnu posetu Francuskoj. Kralj je krenuo razaračem iz Zelenike ka Marselju, dok je kraljica otišla pravo za Pariz, gde je trebalo da sačeka supruga i da zajedno prisustvuju zvaničnom prijemu. Ubistvo kralja u Marselju 9. oktobra iz korena je promenilo njen život. Kraljica je pukom slučajnošću izbegla smrt, ali je morala da sačuva pribranost kako bi se suočila sa svim predstojećim teškoćama. Kao znak duboke žalosti kraljica je nosila crninu dve godine. U patrijarhalnoj sredini Balkana, tradicionalnih shvatanja o ulozi žene, već postojeće simpatije prema njoj nakon kraljeve pogibije, bile su uvećane. U vihoru političkih previranja tokom poslednjeg perioda Kraljevine Jugoslavije kraljica je pokušavala da sačuva mesto svoje porodice, svoje dostojanstvo i nastavi javno delovanje. Milan Stojadinović, nakon kraljeve smrti, je govorio da je u kraljevskom domu vladao „otvoreni rat“ između kraljice Majke i kneginje Olge, kao i potajna želja da se Pavlov privremeni položaj ustali. Njena pisma ukazuju da joj nije bilo svejedno u društvu gorućih političkih tenzija, u kojem je svakog dana moglo nešto da se dogodi. Javnost se sve više orijentisala prema knezu namesniku, u čemu su veliku ulogu imaliju mediji. Od 1935.godine sve više su u medijskom fokusu bili knez Pavle i njegova porodica.

Nakon kraljevog ubistva, kraljica je težila da se okruži prijateljima i pokušavala da slobodno vreme posveti ličnim ispunjenjima. Pošto je volela da vozi, često su je viđali ne samo u Beogradu već i po jugoslovenskom primorju. Imala je nekoliko skupocenih automobila koje je dobila na poklon od kralja. Kao i njena majka, učestvovala je u uređenju vila na Bledu, u Beogradu, izgradnji Miločera i dr. Međutim, njenu posebnu pažnju zaokupljala je umetnost: bavila se crtanjem, slikanjem i vajanjem. U okviru Dvorskog kompleksa na Dedinju, u Seljačkoj kući (Slamnatoj kući) imala je svoj vajarski atelje. Bila je bliska s vajarima, posebno sa Ivanom Meštrovićem i s vajarkom Ivom Despić Simonović. U jesen 1936. tražila je od majke tačne dimenzije Bogorodice iz Balčik manastira. Godinu dana kasnije skulptura Madona Stela Maris, kao zaštitnica mora i doma kraljice Marije Rumunske, izvedena od belog mermera, poslata je u Balčik u Tenha Yuvah. Skulptura koju je izvela kraljica Marija rađena je pod direktnim uticajem Meštrovićevog izraza. Bila je postavljena u centralnom delu kompleksa koji je slovio za jedno od najomiljenijih odmarališta rumunske kraljice. Jedini njen rad sačuvan u Beogradu nastao je 1936. i nazvan je Vitez u kontemplaciji. Skulptura od livene bronze predstavlja figuru zamišljenog viteza, pognute glave, ogrnutog dugim plaštom i s rukama oslonjenim na dugački srednjovekovni mač. Danas se čuva u Kraljevskom dvoru Dvorskog kompleksa na Dedinju.

Osim umetnosti, od 1935. do kraja četvrte decenije 20. veka kraljica Marija se sve više okružuje umetničkim predmetima, a posebno je interesuju predmeti od žada. Kako sama navodi, nikada nije pomišljala da će biti kolekcionar, u jednom trenutku počinju da je fasciniraju antikvarni predmeti savršene izrade. Osim porcelana i žada, kraljica Marija je imala i ličnu kolekciju dragocenog nakita koje je dobila kao svadbeni dar i kao zaostavštinu prema testamentu, nakon smrti svoje majke. Danas se ti predmeti nalaze u brojnim privatnim kolekcijama, u muzejima širom sveta, a najveći deo umetničkih predmeta se nalazi u muzejskim kolekcijama Rumunije.

Na dan venčanja osnovan je Fond kraljevske kancelarije, sa ciljem da se putem nagrade, pokroviteljstva idr. odaje priznanje „za istaknute uspehe, na moralnom, kulturnom i građansko-vaspitnom napretku narodnom“. Kralj i kraljica su često bili patroni ili dobrotvori mnogih organizacija i institucija kao što su: Društva Crvenog krsta, Društva kneginje Ljubice, Društva kneginje Zorke i dr. Posle ubistva kralja, osnovana je Kancelarija kraljice Marije pri instituciji Dvora Kraljevine Jugoslavije, kroz koju je kraljica institucionalno nastavila da se bavi humanitarnim radom i pokroviteljstvima. Njeno polje delovanja bilo je široko: od prosvetnih i edukatinvih ustanova, umetničkih institucija, do zbrinjavanja i pomoći dečijim ustanovama i prihvatlištima. Pokroviteljstva su se odnosila i na sportske manifestacije i automobilizam.

Kraljica Marija Karađorđević u poseti Dunavskom dečjem obdaništu, 30-te godine 20. veka, Beograd, Zbirka Muzeja Jugoslavije

Paralelno sa izgaradnjom Miločera, kraljica je krajem 1930-ih kupila kuću i skromno imanje Old Mill House u Sendiju, u Bedforširu (Engleska). Od 1938. godine ona tu živi povučena od javnosti, jednostavnim životom. U jednom od poslednjih pisama majci piše koliko je zadovoljna životom u toj kući.

Kraljica Marija je sve do smrti svoje majke 1938. boravila u Jugoslaviji, nakon čega je sve više u Engleskoj, gde ju je zatekao rat i odakle se više nikada neće vratiti. Ubrzo nakon rata nestaće i gotovo sve monarhije jugoistočne Evrope, a s njima i Kraljevina Jugoslavija.

Kraljica je u egzilu nastavila da se bavi dobrotvornim radom i humanitarnim akcijama. Bila je predsednica Crvenog krsta u Londonu, preko kojeg je pomagala ratne zarobljenike iz Jugoslavije u hrani i odeći. Jedan od poslednjih kraljičinih javnih nastupa bio je 9. aprila 1941. kada je na Bi- Bi Siju između ostalog apelovala da se sačuva jedinstvo zemlje i poverenje u kralja i vojsku. Ona tada podseća na kraljeve poslednje reči „Čuvajte Jugoslaviju“. Šestoga aprila 1941. Jugoslavija je bila razorena, i postala je poprište krvavog rata. Mladi kralj i Vlada odlaze u egzil.

Kraljica Marija Karađorđević (foto: Tonka, Zagreb) Zbirka Muzeja Jugoslavije

Na dan obeležavanja 25-godišnjice atentata u Marselju, 9. oktobra 1959. Šarl De Gol (Charles André Joseph Marie de Gaulle) uručio je Orden Velikog krsta Legije časti kraljici Mariji Karađorđević u znak zahvalnosti za žrtvu njene porodice. Bilo je to poslednje javno istupanje jugoslovenske kraljice u javnosti.

Umrla je 22. juna 1961. godine u Londonu, a sahranjena u blizini zamka Vindzor. Njeni posmrtni ostaci preneti su u Crkvu Sv.Đorđa na Oplencu 2013. godine.

mr Neda Knežević, direktorka /