Letnja škola prvog vikenda u avgustu

Prateći program projekta Traveling communiqué

Pozivamo vas da učestvujete u čitajućim grupama koje iniciraju formiranje platforme za kolektivnu diskusiju i promišljanje tema koje vrlo blisko komuniciraju sa projektom: dokumentovanje diskurzivnih i izvođačkih umetničkih praksi; kako misliti Muzej afričke umetnosti; javni domen; kolektivne i participativne umetničke prakse.

Raspored programa: 

SUBOTA 2. avgust

13 časova

 Vođenje kroz izložbu Travelling Comunique

15-16 časova

Arhiv – o dokumentovanju izvođačkih i performativnih umetničkih praksi

Moderator: Jovanka Vojinović,  istoričarka umetnosti. Živi i radi u Beogradu. Članica umetničko-teorijske Radne grupe Četiri lica Omarske od 2010. godine i jedna od osnivača/ica Incijative za savremenu umetnost i teoriju, Beograd.

Za Fukoa arhiv nije ukupan zbir tekstova koje neka kultura čuva kao dokumente njene vlasite prošlosti, niti podrazumeva ustanove koje čine mogućim beleženje i čuvanje diskursa koje valja zadržati u pamćenju i održati uvek raspoloživim. Arhiv je za njega ono što naziva “sistemom diskurzivnosti“ koji uspostavlja zakon onoga što može biti rečeno, koji “uređuje pojavu iskaza kao singularnih događaja“. Arhiv istovremeno, “kroz mnogostruke odnose, grupiše i ukršta iskaze jedne s drugima.“¹

Sadržaj arhiva je uvek već rekonstrukcija istorije iz određene perspektive, i kao takav ne može da nam obezbedi transparentan i neposredan pristup samim događajima. Arhivi nisu pasivna skladišta starih stvari, već aktivna mesta na kojima se društvena moć pregovara, osporava i potvrđuje. Međutim, ovaj aparat odabira i interpretacije je sklon činjenju sebe nevidljivim.

Pokušaćemo da razumemo procese arhiviranja, rad logike arhiva, da bismo u fokus stavili (ne)mogućnost dokumentovanja izvođačkih i diskurzivnih umetničkih praksi.

Putem promišljanja operacija arhiviranja, dokumentovanja i izlaganja izvođačkih i diskurzivnih umetničkih praksi, imajući u vidu neizbežni efekat transformacije prilikom dokumentovanja, razmatraćemo pokušaje stvaranja arhivskih zapisa koji umesto rekonstrukcije reaktualizuju iskustvo ovakvih praksi.

16-16:30 časova 

 Pauza

16:30-17:30 časova   

Kako misliti muzej Afričke umetnosti?

Moderator: Dejan Vasić, istoričar umetnosti. Deluje kao nezavisni kustos i teoretičar, član kustosko-teorijske platforme Kultura sećanja (2010-) i Radne grupe Četiri Lica Omarske (2010-). Jedan od osnivača Inicijative za savremenu umetnost i teoriju.

Kada je upitan koga od umetnika će pozvati da izlažu radove na Dokumenta XI, Okwui Enwezor je istakao da nije od velikog značaja ko od umetnika će izlagati svoje radove, već je daleko važnije pitanje iz kojih arhiva čitamo ono što je izloženo? Kada mislimo muzej Afričke umetnosti danas, na koji način možemo izbeći kolonizatorski odnos prema subjektu? Kao studiju slučaja koristićemo Muzej Afričke umetnosti u Beogradu, način prikupljanja kolekcije, kao i stalne i privremene postavke, kako bi preispitali politike Pokreta nesvrstanih i savremenu politiku institucije muzeja.

 NEDELJA 3.avgust

15-16 časova  

Javni domen

Moderator: Milja Radovanović (1985), obrazovanje stekla na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na odeljenju za istoriju umetnosti. Živi i radi u Beogradu. Jedna od osnivača nezavisnih muzičkih etiketa Nema Tog Podruma /No Basement is Deep Enough i Male Bonding.

Svakom umetničkom delu se dodeljuje vrednost na umetničkom tržištu. Strah od tuđeg profitiranja putem plagijata je ustalio pojam autorskih prava u svesti kako autora tako i korisnika umetničkih dela do te mere da se ona više ne preispituju. U dobu brzog tehnološkog razvoja koji je doveo do slobodne, virtuelne razmene informacija, postalo je očigledno da je tzv. krađa umetničkih dela laka, bilo kao izvor informacija, bilo radi ekonomske dobiti. Pokušaj predupređivanja tzv. krađe dela se ogleda u donošenju zakona kojim se ustavno verifikuje pripadnost tih dela autorima (ili drugim mogućim vlasnicima), koje samim tim zakonski ne može pripadati drugome. Ova zaštitna mera je rezultirala dvema imaginarnim barijerama: između javnog i privatnog domena tj. šta smem, a šta ne smem da koristim iz svoje okoline; i između javnog i privatnog vlasništva tj. šta mi je dozvoljeno da koristim, a šta ja ne dozvoljavam drugima da koriste. Razumevanje javnog domena je gotovo nemoguće ako se ne sagleda kao suprotnost privatnog domena. Ako uzmemo u obzir da privatni domen ima jasno definisane okvire, bilo bi primamljivo pretpostaviti da javni domen podrazumeva sve ostalo, ali to sigurno ne može biti slučaj.

 16-16:30 časova

 Pauza

16:30-17:30 časova   

Kolektivne i participativne umetničke prakse

Moderator: Mirjana Dragosavljević istoričarka umetnosti (diplomirala na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odeljenje za istoriju umetnosti). Živi i radi u Beogradu. Radila kao stručna saradnica u galeriji Grafički kolektiv, Beograd (2008-2010). Bila je članica kustoskog kolektiva Kontekst kolektiv, Beograd (2010-2013). Članica je umetničko-teorijske Radne grupe Četiri lica Omarske od 2010. godine i jedna od osnivača/ica Incijative za savremenu umetnost i teoriju, Beograd.

Participativne umetničke prakse spadaju u ono što Claire Bishop označava terminom prošireno polje post-studio praksi u kojima grupe same po sebi predstavljaju i umetnički medij i materijal, dok se produkcija odvija u formi društvenih događaja, radionica, okruglih stolova, forumskih diskusija, publikacija, performansa i drugih oblika akcija koje je teško definisati u terminima klasičnog umetničkog dela. Iz tog razloga ovakve prakse zauzimaju značajno mesto na događajima kao što su izložbe godišnjeg ili bijenalnog tipa, u akademskim kontekstima ili samoobrazovnim projektima, ali sa druge strane, u fazi materijalizacije radnog procesa dolazi do problema zbog produkcijskog modela koji se ne uklapa u okvire klasičnog umetničkog tržišta. Kao što Bishop primećuje, devedesetih godina dvadesetog veka se događa zaokret umetničkih praksi ka društvenom u želji za obrtom tradicionalne veze između umetničkog objekta, umetnika i publike. Umetnik se sve manje percipira kao individua koja produkuje objekte, a sve više kao neko ko proizvodi situacije i diskurzivne prakse. Zato dolazi do sve veće pojave tzv. projekata u nastajanju ili procesu, koji započinju konceptom, ali je dalji razvoj najčešće nepredvidiv. U tom procesu i uloga publike se menja, pa se tako ona više ne sastoji od tradicionalnih posmatrača, već od participanata od kojih se očekuje da učestvuju u samoj produkciji rada. Namera nam je da istražimo razliku između kolektivnih i participativnih umetničkih praksi, kakav je njihov uticaj na umetničko tržište, na koji način oblikuju javni prostor i kakav potencijal imaju za preoblikovanje postojećih produkcionih odnosa na savremenoj umetničkoj sceni.